Млади књижевник Милан Неђић (1976, Олово, бивша СР БиХ, СФРЈ), избеглица је који живи у Београду, а убраја се у средњу генерацију (савремених) аутора који припадају корпусу српске литературе ХХI века. Наравно, као и многи, он улази у „море без обала” поетским првенцем „Чекајући да прође” (КОС, 2005). Уследиће још 3 поетска наслова „Хроника једног прољећа” и „Хроника једног љета” (самостално изд. 2020), те „Хроника једне јесени” (Нова Поетика, 2022).
Међутим, заокрет прави рукописом кратких прича „Тринаест година” који, прво издање поверава ИК „Алма” и друго „Новој Поетици”, па књиге добија 2021... Наставља у истом духу, али овај пут са романом „УЗАЛУД”, који му „Нова Поетика” објављује, 2023. године! Читалац сусреће уредне текстове, „подељене” у пет целина, тако да композицију чини 49 (врло) кратких прича. Наслови представљају „каменчиће” у мозаику романа, дајући читаоцима уверљив поглед на различне теме и мотиве, које су хронолошки, заступљене у књизи. Приповедач фактографише своју „исповест“ пред читаоцем, од тренутка када се све понавља, незнатно модификовано кроз историју. Концизност и лапидарност монолога у нарацији, те дијалога, као функционалних елемената стила, одлике су књиге. Нарочито се издавајају људи из нашег народа, цела галерија упечатљивих ликова све четири (бивше) зараћене стране, које осветљава методом интроспекције. Чемерно горки утисак везивања застава само две странке СДА и ХДЗ, урезује се у памћење дечака који живи „с оне стране Дрине”. Болна је Истина да припадници једног народа, православне цркве, живећи складно у једној Држави под једним, Христијанским, краљем до 1463, односно, датума Обманлијског освајања Босне, „продајући веру за вечеру”, ујагме идентитет туђина као Срби Мухаммеданског закона (описани у рукопису Вука Стефановића Караџића). А, тек од 1492. године, када шпанска краљица Изабела и краљ Фердинанд, по налогу Свете Инквизиције католичке цркве, одлучују 1/3 Јевреја и маура побити, 1/3 преверити, а 1/3 протерати у санџак Босна, откада се и почињу градити синагоге и џамије. Са новим светоназором, и то на српској земљи, представници ова два народа покушавају „октроисати“ трећем, српском народу који ужива конститутивност загарантовану Уставом, као највишим правним актом, свој(е) услов(е): референдум (и демонократију!). Овај догађај заплет је кобних дешавања и рата 1992, чиме су се српски староседоци – оружјем, покуша(ва)ли само одбранити у своме и на своме 1/1! ЈНА као оружану силу свих народа и народности у СФРЈ, која никада није (из)вршила дискриминацију официра на строго националној, него пре идеолошкој основи, стиже судбина земље – распад! А, дотле је Правило службе ЈНА држало као мало воде на длану кључне струке за функционисање: лекаре, инжењере, економисте, правнике, судије и новинаре уз могућност напредовања у највише чинове и добијање одликовања, повишица плата и других привилегија. Од усуда некадашње Држав(етин)е Југ(ославиј)е, наратору је битнија судбина новинара и он је издваја! Страдање Риста Ђога (стр. 47), мора најавити предратна хајка милиције на „Вунена времена” његовог презимењака - песника Гојка... Скоро исти, УДБ+ашки „атавизми“ из доба социјалистичког једноумља, у коме су миљеници Партије били НАДподобни, уживајући повластице таквог система, забринули су се у рату губитком првенства у „скидању кајмака“, доносећи одлуку да мету ставе на чело слободном уму и медијској личности. За разлику од мирнодопског у коме се толерисао либерализам, ратни услови су захтевали стопостотно провођење наређења уз обавезно „разумем”!
Занимљиви су детаљи Неђићевог студентског живота, где има драмских компоненти, у мушко – женским односима. Такође, посматра(ч) „клубашења” (да се послужимо пежоративним изразом у раду друштвених организација или удружења грађана), увиђа сву њихову езотеричност и дилетантизам, окрећући се ка чланству у боље - Друштво књижевника Београда.
Стилско језички је роман обогаћен англизмима и хиспаноамериканизмима. Ретка је привилегија читати дело младога књижевника који је по струци дипломирани инжењер шумарства, с овако беспрекорно перфектним текстом. Иако је Милан Неђић рођен ијекавац, усудићу се устврдити како му боље „лежи” писање (ћириличком) екавицом.
Импресиониран уврштеним (врло) кратким причама у роман „УЗАЛУД”, Милана Неђића, сматрам да се овај имењак краља Србије истовремено и краљ писања потврдио и као мајстор (врло) кратких прича. Његова књижевна индивидуалност нам сведочи о још увек младом књижевнику, кога „носи” идеалистична младост, но та племенита идеја бива преиспит(ив)ана У сугестивном наслову који еманира принцип стварања свега из једне једине Речи. Ако је Принц свих Песника Бранко Миљковић у своме првенцу (и песми) под насловом „Узалуд је будим”, раскошно и непоновљиво успео „набројати“ све поетске разлоге заљубљене душе и срца, онда је велика нада (врло) кратке приче Милан Неђић, успео у покушају да време предочи сваком читаоцу. Веома је важно истакнути да књижевне интенције младог приповедача иду раме уз раме са његовим могућностима! Надам се да ће надахнут и сажет наслов сјајне књиге, привући неког искусног филмаџију (документарца) који може узети ове, лепе текстове за сценарио и пренети на филмску траку... како бисмо књижевност, не само читали, него, и гледали са задовољством!
На Светог Алемпија Столпника, 2023.