Od svih pesnika na svetu, postoji mali broj onih koji svoju dušu drže na dlanu, i kao takvi liče na one srednjevekovne kraljeve po našim dvorovima koji na svome dlanu drže srebrnu minijaturu svoje zadužbine, kakvog manastira. To su pesnici koji žive srcem. To su ljudi u kojih je sentimentalnost većma razvijena nego refleksivnost, i većma nego fantazija; pesnici koji žive duhovnim životom i osećajima, kod kojih se stvari srca uzdižu do najvećeg stepena do kojeg se može uzdići jedan osećaj - oni koji osvetljuju dušu.
Mila Mihajlović je jedna od njih, već sa svojim prvim lirskim ostvarenjem pod nazivom „Večni trag”. Naime, neko se jednostavno rodi da bude pesnik. Da svojim okom vidi sakrivenu lepotu nevidljivu nekom običnom oku, ne samo u spoljašnjem, već i u unutrašnjem svetu. Da ima slobodan pristup duši. Da pati od stvarnosti. Da potom pažljivo probranim rečima iz pradubine svog bića isplete poetske mreže u koje se svako od nas povremeno uplete.
Upravo takva je naša Mila. Pesnikinja ljubavi. A kako ništa ne može biti veće i značajnije od ljubavi, tako je i prva zbirka pesama koju nam je autorka darovala iz dubine svog sveta glorifikacija ljubavi u svoj svojoj celovitosti.
Čitati Miline pesme, znači prošetati se poljem još nepokošene lavande i osetiti kako svaki cvet iako naizgled iste boje, ima svoje nijanse koje ga razlikuju od ostalih. Neki su možda vedriji, neki se od sunca lati povili, neki se ka zemlji posve spustili... Ali ono što ih spaja i čitavo polje čini lepim i duši primamnim jeste miris iskrenosti, miris i lepote i bola, kao spoj snage i vere, i plavetno nebo iznad koje mir obećava. Upravo su takve pesme koje sadrži zbirka „Večni trag” poezija sete, čežnje, ljubavi, tišine i tuge, ali i snage. Dovoljno je pročitati samo jednu pesmu iz ove zbirke, pa doživeti sliku i emocije jedne ličnosti u kojoj obitavaju i najviši zanosi i najbudnija svest, i teskoba bez dna i uzleti strasti. Poput Dunava koji se uliva u Crno more, ili dve srodne duše koje se spoje u jednu, tako se i sve pesme naše Mile slivaju u jednu jedinu tačku. U pribežište i sklonište za kojim vape sva bića ovog sveta. U ljubav.
I o čemu god da peva, a ovo je uglavnom ljubavno pesništvo, ova pesnikinja teži da izbegne zadatost učaurenosti u egzistenciju, ali se pronalazi u principu svevremenosti koji samo poezija može da omogući smrtniku. Ovaj lirski subjekat bi istovremeno mogla biti i Lilit i Eva i Engiduova milosnica i Margarita Nikolajevna, i na kraju Mila Mihajlović - autor pesama koje predstavljaju kolorit svih vrsta i oblika stihova gde je lajtmotiv ljubav, kao osnova života iz koje se i stvara sam život.
U svim pesama Mila opevava baš ovakva osećanja podsećajući nas na lepotu iskrenog voljenja i davanja voljenom biću, bez ikakvih velikih očekivanja i postavljenih uslova. Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u, naravno, neko novo – sutra. I neku novu, još lepšu ljubav.
Iz recenzije