Da li je poezija samo opsena? Da li je pesnik satkan od pene ili figura od beličastih oblaka, pa neretko deluje kao iluzija. Kao da nam se samo čini da postoji, a da ga zapravo nema, jer ga niko ne vidi i ne čuje?
Najnovija zbirka poezije (još jedno vrsno pesničko delo) jednog od najvećih živih srpskih modernih pesnika Vlaste Mladenovića koja nosi naslov „Građa za lađu”, nije ništa drugo do „vapaj iz balkanske pustoši”. Taj vapaj ili poetski krik poput onog Munkovog koji (nema slučajnosti) ove godine obeležava jubilej ‒ 130 godina od svog nastanka, čovečanstvu šalje znak da je utonulo u potpuno ništavilo. Strah, zablude i slutnje o mračnoj budućnosti koja tek predstoji i preti da nam zagorča život te da ubije ono malo ljubavi, ljudskosti i dobrote što je u svima nama ostalo, kao i sve veća gordost, male ili veće ljudske pakosti, sve to, kao jedan težak tovar ljudskog postojanja, Vlasta Mladenović je stavio na svoju lađu.
Pesnik je slobodno biće (ili bi to bar trebalo da bude), biće satkano od svetlosti i dobrote, ali i intuitivni predskazivač. U njegovoj poeziji krije se bezbroj znakova i tragova koje treba pratiti, protumačiti i shvatiti sa ozbiljnošću, ukoliko nam je, kao čovečanstvu stalo, da svoju lađu bezbedno privežemo na neku mirnu obalu.
Vlasta Mladenović je perom iskusnog pesničkog majstora nanovo ispisao svoje pesničko predskazanje, obogativši ga tragovima koje ljudskom rodu treba da posluže kao luča usred mrklog mraka, u sumrak čovečanstva. I u ovom svom pesničkom ostvarenju, on je svoju poeziju odenuo u autentično ruho, čije je gusto tkanje protkano tragovima prošlosti, ponajviše antičke Grčke, jer njegova lađa uvek plovi u tom pravcu, ili iz te postojbine stiže na njegov, „balkanski istok”.
Verni čitaoci Mladenovićeve poezije, već su navikli da se njegova poezija čita u dahu, jer pesnik sve što ima, kaže u par reči ili kroz jednu poetski efektnu pesničku sliku kojoj nije potrebno mnogo stilskog kićenja. Jer njegova je pesnička misao ubojita te dovoljno snažna da, baš kao i Munkov „Krik”, u jednoj slici i u jednom dahu kaže najsažetiju mudrost. A samo pravi pesnici su ujedno i mudraci. Vlasta Mladenović pripada upravo tim mudrim pesnicima, onima koji kažu svoje i odu, oni koji za sobom ostave dubok trag. Oni se ne zadržavaju na jednom mestu, već poput lutajućih derviša ili mistika idu od zemlje do zemlje i propovedaju istinu. Samo je njima kroz šapat, u gluvo doba noći, saopštena ta istina potekla sa božanskog izvora, da je šire dalje, kako znaju i umeju. A naš pesnik, srpski Orfej, vapajem iz ove naše balkanske pustoši to čini na maestralan način.
Na ovom pesničkom putovanju, Vlasta Mladenović okupio je brojne znamenite saputnike, slavna imena iz antičkih vremena (Homer, Euridika, Ziusudra, Katula, Narcis...) ali i velike evropske i naše pesničke stvaraoce (Šarl Bodler, Silvija Plat, Borhes, Brodski, Rade Drainac, Branko Miljković, Tin Ujević...) koji su koračili ovom zemljom decenijama unazad, za sobom ostavljajući belutke. Njih, koji su na tren zasvetlucali u tami, naš pesnik, negotinski Orfej, Vlasta Mladenović na vreme je spazio, sve ih sakupio i stavio na svoju lađu. I ne, njegova se lađa neće pod težinom tih belutaka prevrnuti nasred mora, tokom njegovog bega u neke druge i slobodnije duhovne predele. To se neće desiti, jer će on svu pakost, zlo i duhovnu zaostalost staviti u džakove sveopšte dekadencije i u pravom trenu ih samo izbaciti u more. Tako će na njegovoj lađi ostati samo ono dobro, ono što je nekada vredelo, ali i ono što je i danas vredno, dakle čovek satkan od ljubavi, dobrote i časti. To je plan.
Naš pesnik je kupio kartu, sve je spremno. Olovka je u ruci, srce je čisto i blistavo, kao jutarnje sunce. Beležnica je spremna da pribeleži svaku reč, jer u početku beše reč, logos, na čijem je temelju stvoritelj svih svetova i sagradio um ovog sveta.
Reč je građa za lađu. Papiri sa ispisanim stihovima su razapeta jedra. Čeka se povoljan vetar. A pesnik mirne savesti i čistog uma, ponosno stoji na obali, čekajući tu svoju lađu.