Десила се једна Сузана. Онако, изненада и неочекивано - у времену тмурном и гњилом; у времену превареном и презреном које је ничим није заслужило. Дошла је као тестамент, као завештање наше прошлости, или вероватније и реалније – као порука наше будућности. Наша будућност, уплашена за себе саму, за свој одраз уогледалу, за наказну слику на коју је без много смисла и такта осуђује оваква садашњост, шаље нам Сузану док још није касно. Шаље нам Сузану и као своју молбу и као своју молитву; као апел и као наду. Зато у Сузани, пре свега видим пелцер! Једно вредно семе, способно да и у највећем корову успе - и да на свет донесе плодове, који у сваком смислу: и песничком и уметничком, али и људском, могу да значе и представљају једино: праву вредност. Сузана Рудић, песникиња, вајарка, уметница у најширем смислу значења те речи. Дама која је својом песничком и уопште уметничком појавом у мени изазвала велику импресију и ништа мању зачуђеност. Импресију због талента и већ сада потврђеног квалитета; због начина на који осећа, прожима и кроз своје стихове преноси живот и свет - нека своја лична, али и наша заједничка, колективна искуства - и зачуђеност, због чињенице да епитет дама, који најбоље осликава њено држање и пре свега њену културу и васпитање, у ствари крије једног девојчурка, једну младу уметницу - поетесу која је тек закорачила у своје двадесете године.
Сузана је са своје прве две збирке: „Време орхидеја“ и „Друга страна огледала“, у великом стилу дошла на песничку сцену. Збирка „Анатомија речи“ је наставак еволуције њеног песничког талента и сходно томе, с њене стране до сада најбоља потврда ретког песничког квалитета. Сузанина поезија пријања срцу, она је у исто време и блага, али и дубока, узвишена, јединствена; без тенденције да буде наметљива, али са огромним потенцијалом да оплемењује, лечи и надахњује. И управо је збирка „Анатомија речи“ својеврсни доказ огромног песничког дара, готово пупчаном врпцом спојеног са Сузанином душом, али и оно што је јако важно: надограђеним изузетним познавањем језика и великим фондом речи. „Анатомија речи“ нам је донела прегршт лепих песама, стихова израза и фраза. Она је својеврсна дескрипција песникињине душе; њена суза, њен вапај, али и један вечни траг у времену који песникиња оставља. Сузана у песмама Опраштам ти кише и Стварање, или Јануар је могао бити наш, на најлепши начин говори о љубави, и то не само о „проживљеној“ љубави, већ још више о „доживљају“ љубави; о љубави као идеји и бесмртном, можда уз слободу и правду, једином вредном идеалу. С тим, да је њено казивање о љубави, углавном проткано тужним стихом. То је њен лични плач, управо за поменутом „љубављу као идеалу“ и то идеалу савршене хармоније између људи, који је полако заборављен и несхваћен. У Песми оцу, „проживљено“ и „доживљено“ се спајају и Сузана нам доноси можда и своју најличнију песму, дели с нама своју највећу бол. Уопште циклус Кост у грлу је виши ниво Сузанине поезије! Она ту презентује нешто крајње лично и то на тако уверљив начин да то „њено“ постаје и наше и универзално, или простим жаргоном речено: свачије. Најбоља потврда еволуције њеног песништва који је донела „Анатомија речи“, а који се може видети и у поменутом, али и у свим осталим циклусима збирке, огледа се у томе, да је Сузана, осим сазревања и општег песичког напретка, изгубила, или се још боље речено: „отресла“ од непотребне и сувишне срамежљивости; она је постала спремна да се у песничком смислу оголи, да своју душу и своје срце - надахнутост, визију и бол, свима нама сервира на тањир. Цитирао бих стихове песме Јутро из циклуса Додир:
Измакнеш ли ми тло,
после свих часова које смо сломили зубима,
неко ће други постати цртеж на мом рамену.
Отети залогај душе, зачеће неба које мирише
на дечији сируп и има горак укус непредвидивост,
мрси у кадицама конце јарма.
Такође, издвојио бих и већ поменуту песму Стварање, с тим да ћу је поменути целу:
Било је просто,
Одузети од тебе део савијеног
бића које се развија у огледању бројчаника,
хранити се тобом као мелодијом постојаности,
Начинити те од коре хлеба, испити те у трену клецања
Било је просто облелоданити те пред несветим светом,
окачити буктињу на голготу груди .
Било је просто о тебе се огрешити! Оболети у вртлогу трагања,
Оставити те као фусноту подигнутог праха.
Управо ови стихови и ова песма боље него било шта друго сведоче о Сузанином дару - о томе, колико је ова млада уметница право песничко благо. Без дилеме, у песничком смислу Сузана има све: таленат - као услов свих услова, а затим и визију, душу, духовност и огромно образавање. Зато се враћам на почетак и на речи: Десила се једна Сузана! Заиста, десила се - и свима нама, у овом времену које је ничим није заслужило, била је и јесте потребна једна Сузана. Хероина модерног доба, поетеса, путоказ, светлост и изнад свега: рођена песникиња. Шта год радила и чиме год се још бавила, песма је нешто што је део њене крви. Она није одабрала поезију као форму свог изражавања. Поезија је одабрала њу! У савременој поезији, када је иста својим ауторима често алтернатива за разна друга неуспела уметничка, али и друштвена „делања“ – Сузана показује да је у њеном случају – песма нормално стање духа и душе, потпуно нормалан ток мисли; и потпуно природна интерпретација свега што су чула забележила, а душа осетила. Ако су њене прве две збирке наслутиле, са „Анатомијом речи“ постаје јасно: Између Сузане и поезије нема „персирања“ - њих две су одавно на ти! Шта више, рећи да Сузана Рудић полако постаје и синоним за поезију новије генерације – нешто је, што апсолутно одговара истини.
Comments