top of page
Writer's pictureEnheduana

Nikola Paripović: Zapisi





Живот је и дар и задатак. Ко га схвата само као дар – не дјела; ко га схвата само као задатак – не благодари.



Зашто је често лакше бити љубазан према непознатима него према ближњима? Зато што је нељубазност вапај да се свијет промијени набоље, а само ближњи може да чује вапај.



Нико није „ковач своје среће”. Наше је да помјерамо ужарени метал док неко други туче чекићем. Само тај „неко” није личност, већ ток бивања.



У здравим породицама чак и животињице добијају особине личности. У болесним породицама и људи престају бити личности.



Од свих очију домаћих животиња, у очима мачке има највише зебње, а у очима пса највише туге. То су двије крајности дома.



Нема површног дјетета. Површност је вјештина коју човјек у заносу комуникације савлађује годинама.



У дјетињству је све – ново.

„Ево, све чиним новим”. Откривење, 21:5.





Два су става бића према непознатом: дивљење и страх. Апсолутно дијете свему се диви, апсолутни злочинац свега се боји. Сразмјера дивљења и страха у нама – наша је мјера.



Зашто није досадно у друштву дјеце и животиња? Зато што они живе своју судбину. Одрасли људи се траже.



Мањина се тражи. Већина никад

није ни посумњала да је изгубљена.



(Арт принт, Бања Лука, 2018)



90 views0 comments

Comments


bottom of page