Живот је и дар и задатак. Ко га схвата само као дар – не дјела; ко га схвата само као задатак – не благодари.
Зашто је често лакше бити љубазан према непознатима него према ближњима? Зато што је нељубазност вапај да се свијет промијени набоље, а само ближњи може да чује вапај.
Нико није „ковач своје среће”. Наше је да помјерамо ужарени метал док неко други туче чекићем. Само тај „неко” није личност, већ ток бивања.
У здравим породицама чак и животињице добијају особине личности. У болесним породицама и људи престају бити личности.
Од свих очију домаћих животиња, у очима мачке има највише зебње, а у очима пса највише туге. То су двије крајности дома.
Нема површног дјетета. Површност је вјештина коју човјек у заносу комуникације савлађује годинама.
У дјетињству је све – ново.
„Ево, све чиним новим”. Откривење, 21:5.
Два су става бића према непознатом: дивљење и страх. Апсолутно дијете свему се диви, апсолутни злочинац свега се боји. Сразмјера дивљења и страха у нама – наша је мјера.
Зашто није досадно у друштву дјеце и животиња? Зато што они живе своју судбину. Одрасли људи се траже.
Мањина се тражи. Већина никад
није ни посумњала да је изгубљена.
(Арт принт, Бања Лука, 2018)
Comments