Pre svega čestitam Klaudiji Pićino za njen savršeni prevod na italijanski jezik (Il grande proggeto); nije bilo lako da se prenesu raspoloženja, vizije i percepcije sve to sadržano u samo jednoj knjizi Maje Herman Sekulić.
U jednoj vrsti idealnog putovanja, ova srpska i međunarodno priznata pesnikinja ispunjava i bogati svoje pesme snažnim senzacijama, likovima, mestima i uspeva da na isti nivo postavi Ameriku i Burmu, Rim i Beograd, razne tradicije, različite senzibilitete, sa prirodnošću koja govori mnogo o njenoj univerzalnoj viziji, o koncepciji sveta koja je bogata iskustvima, susretima, poređenjima. Maja Herman Sekulić sada, ili je to možda samo jedan utisak, razmišlja kao da je stekla istočnjačku mudrost, kao osoba koja je intenzivno živela i koja je najzad uspela da nađe dubinu i lepotu svoje duše i srca.
Kako bi inače mogla da oživi prisustvo oca koji je pretrpeo Titovu diktaturu, kako bi mogla da skupi i spase ostatke rušenja i razgradnje svoga sveta? Ona to odmah izjavljuje: “ljubav je jedini plan”, “veliki plan”; ostatak je samo trka bez daha ni prema čemu, prema raspadanju, trka da se zgrabi prolazno.
U Italiji već decenijama postoji manir, skoro bolest, da književni kritičari prave razliku između angažovane, lirske, eksperimentalne i intimističke poezije ili čak i političke poezije. Meni je ovo razlikovanje uvek bilo smešno i smatrao sam gospodu kritičare gomilom diletanata koji se nikad ne udubljuju u tekstove, u knjige, nego samo žive od svog teoretisanja. Da li može jedna žena da se posmatra tako što se kaže kako su joj ruke lirske, nos politički, a bokovi eksperimentalni? Da li može da se tako raščlani jedna osoba? Dakle, da li se može procenjivati necije pesnistvo ili pak jedna knjiga poezije kao što je ova Maje Herman Sekulić tako što se izdvoji samo jedan njen deo, a zanemari ostatak? Ovu pesnikinju treba čitati u njenoj celovitosti i osetiti u svoj njenoj punoći i odmah će biti jasno da se ova knjiga sažeto kreće u mnogim pravcima sa stilskim amalgamom retke efikasnosti odlučno odbijajući bilo kakvo parcijalno tumačenje.
U stvari ovo je knjiga istovremeno angažovana i lirska; knjiga koja ume da stavi akcenat na ljudsko stanje i na prave vrednosti; knjiga koja istovremeno podvlači nežno i humano, kao Boris Pasternak, da navedemo jedan primer, svoje korene; to je jedna svesna knjiga, kako bi rekli i Karl Marks i papa Franjo, koja se bavi živim, gorućim, aktuelnim pitanjima, počevši od raspada Jugoslavije sve do pandemije korona virusa. Maja Herman Sekulić nije pesnikinja koja sitničari ili se, dok gricka zrno grožđa, zanosi njegovim ukusom. Ona ponire u osećanja sečivom dleta i iz toga izvlači strasno i često gordo pevanje ali koje se uvek drži nivou izražajne jasnoće da bi izbeglo zbrku i dvosmislicu.
Za vreme mojih stalnih lutanja (izvinite za ovu ličnu opasku) jedan od gradova koji sam mnogo zavoleo bio je Beograd. Uređivao sam za jednu veliku lokalnu izdavačku kuću «Antologiju italijanske poezije» prošlog veka i doživeo prevod svog romana o Tomazu Kampaneli. Tom prilikom sam skitao po Beogradu i Srbiji i pri tome ispijao onaj nektar koji priroda pruža onima koji umeju da uživaju u njenim darovima. Beograd ima magiju koja se dâ dodirnuti rukom, ukus koji može da se oseti na Kalemegdanu, a Maja Herman Sekulić je bez napora umela da mi prenese ove emocije svojim krilatim, lakim, čak nežnim rečima i onda kada je tema dramatična ili tragična.
Pred jednom smo pesnikinjom koja svojom izražajnom žestinom ume da oživi uspomene i da pretvori i lično u univerzalno značenje. Mislim da su to retke vrline i retka je ona njena toplina kada tvrdi da je
“zadovoljstvo malih stvari pred nama”, da je “Rim... kao sa slike De Kirika”, ili kada tvrdi “Svi smo pomalo lanjski sneg/ pepeljave pahulje”. To me sve podseća na atmosferu kod Umberta Sabe i uverava me da sam prošao koz jedan pesnički svet koji intimno i duboko pripada Maji i koji je sada pomalo i moj. A to znači da je Maja Herman Sekulić kao pesnik sposobna da prenese onu pokretačku supstancu, ne samo kroz slike, uspomene, situacije i trenutke istorije, nego kroz podsticaj i nadahnuće bogato sugestijama da se uvek ide dalje, još dalje i dalje, da se ide u večnu potragu... Nije važno znati nešto unapred, nego tražiti - tražiti smisao života, tražiti ljubav koja daje smisao životu.
Prevela s italijanskog Ivana Golubović
*Dante Maffia je poznati italijanski pisac i pesnik i italijanski kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.
Comments