top of page
Writer's pictureEnheduana

Zorica Baburski: Tri pesme

Updated: Jun 20, 2022



ЖАЛОСНА ВРБА овде под разбојничким небом стојим погрбљен, разваљених руку, ноћ пада, жалосна врба се над главом савила висе јој тешке гране пуне туге суморне сенке лете преко чела, паћеничке звезде мом погледу блиске згасле су, задимиле су вече, ко знамење у моје очи се зариле бесконачност неба хладна и тамна, чује се прасак што граби болу, цепа се небо, громови тутње плачу даљине, нигде никог немам зајецала душа у црном плашту. са тужних и скрушених грана врбе пада, мистична песма, свежа и врела, продире свуда, касапи срце одјекују сетни звуци дроњавим телом у ком црна беда уз кукњаву расте, сисам тугу прохујалих дана, све бешње све више, без вере и наде, испод голе врбе знам неће друго време доћи, нестаћу у блаженој тами бесконачног пута, где ће боли ишчезнути у бусењу трава, где се чула губе где се мирно спава ДАН ПОСЛЕ… задрхтим кад сунце почне да залази забринем се бедан у смртноме страху гледам – са неуређеног неба силази и веје исконски јад у једном даху у ноћима без иједне звезде чамотиња светли, цичи губилиште без иједне искре, радости што језде снови запечаћени кô светилиште ноћ, обучена у гримиз и танани лан љуби чело и пушта крв мојом душом, расцепљен ум, замишљен у тишини дан хвата се у коштац са промуклом гушом преболећу видик у светлости што гасне дан кад сунце ће се чути последњи пут зоре без сванућа уз вапаје гласне кад дође дан одмора за уморен скут (НЕ)СВЕТ Ја немам очи за овај (не)свет, што призива ледену језу, неприметно се увлачи под кожу доноси дрхтавицу, болест са собом. Ја немам мозак за овај (не)свет, ни речи блиске, због самољубља, болним крицима парам крваво поље, док душа трули у тами мог тела. Ја немам кости за овај (не)свет, немам анђела да ме штити крилом, мојој души крепкости да да, у тами људског себичлука. Ослушкујући дах судбине из срца се отима кратак уздах, (не)свет крије од мене сунце црну ноћ ми доноси у сан. На лицу ми израз дубоког страдања на хладним уснама шапат тоне све у мени је понижено, испљувано; (не)свет ми дарује чемер, сузе за поклоне.


Зорица Бабурски, рођена је 2. августа 1965. године у Суботишту, а детињство проводи у Доњем Товарнику код Руме. Пише поезију и сатиру. Објавила је збирке песама Капи модрине (УПС, 2020) и Колимско небо (УКС, 2021).

66 views0 comments

Comentarios


bottom of page