УПЛАШЕН И ЛУД
Тражио сам те свуд, разгртао трепавице пред спавање и подвлачио зенице под капке мрака и таме, и пажљиво ослушкивао, као гласова шапутања сам те тражио, и ресицу уха сам препипавао, прстима меко, да случајно те не повредим и стиснем прејако. И жмурећи сам ти сенку хватао, милујући је по врату, док си се кикотала и стално ми бежала из руку. За тобом, док сам трагао, нисам трчао пребрзо, да те не бих до краја досањао. А ту, под груди, када сам срце своје додирнуо, преко беле пути сам те, по сећању, љубио, изгубљен и луд, последњи пут. Уплашен, самога себе више нисам препознао, а тражио сам те свуд. ЗИДИНЕ Ми смо обале реке на струје ослоњене грудима, док птице спуштају крилима сенке велике, као земља на земљи стојимо и блиске и далеке. Ми смо хук воде, преломљен преко колена, падањем који се изнова рађа, док муљ натапа корење. Мисли нам чисте руке, којима додирују камење. Ми смо утврде којима ребра притискају искушења, као последња одбрана границе светова, ми смо зидине постали од људи, уста нам нема. ПЕСМЕ ОСТАВЉАМ ВРЕМЕНУ Остављам отисак прста, чисто бео на образу уместо пољупца на срцу уместо бола на уснама уместо речи, остављам мирис пролећа под багремом под ногама, под ревером не пипам, место неоткривено остављам свету, да буде цео Кожу остављам деци на меком да одрастају, да се играју уместо да се спотичу, да расту и не падају, на плодном тлу да стасавају у људе, какви ми нисмо били Речима семеним време трудно да се зноји, муком док расте, горчином док се поји, песму да роди и опомене.
Comments