Pleme Kri potpada pod podarktički region. On je obuhvatio oblast gotovo cele današnje Kanade. Surova klima ovog regiona onemogućavala je bavljenje poljoprivredom, ali su plemena živela od lova i ribolova. Živeli so nomadski, u stalnoj potrazi za hranom i utočištem. Pleme Kri se odupiralo surovim uslovima klime i oskudici. Bili su lovci na jelene, karibue (severnoamerički jeleni), dabrove, medvede i zečeve u šumama u Manitobi. Danas ih je ostalo oko 15000 u rezervatima Kanade. Pleme Kri su predstavljali jednu od najsnažnijih i najznačajnijih grupa američkih Indijanaca rasprostanjenih na velikom području Kanade.
Moja drugarica iz plemena Kri u Kanadi zove se Beti. Ona je lepotica sa divnim osmehom, vitka i visoka sa dugom crnom kosom koja se presijava plavičasto na svetlu. Njena snaga Velikog duha je u njenoj dugoj kosi, kako veruju i svi Indijanci. Ona ima kose crne oči koje greju kad se gledaju, toplo i duševno. Njen suprug je iz Bosne i Hercegovine, Letač, meditant, žive u Vankuveru. On ima kosu kao grivu lava i često mu se dešavalo da zaurla kao svi rođeni u leto. Voli da ga slušaju i to često u njegovim monolozima sa pravom govoreći dugo i detaljno sa obzirom na njegove veoma visoke diplome. Zna mnogo i video puno toga u životu. Kao da je više puta u njegovom životu izvrtao kožu pa se ponovo obnavljao od tih velikih promena, teško i bolno urličući na celi svet od strašnih muka.
Njegova duga kosa, do ispod leđa, ukovrdžana je loknama. Često je sputava, vezujući kosu trakom, da slobodno pada. U posebne dane šiša se i to ima veze sa Mesecom i Indijom. Sve mora da čini u pravi čas. Nosi svakog dana drugu boju odeće. Ponedeljkom belo (Mesec), utorkom crveno (Mars), sredom zeleno (Merkur), četvrtkom žuto (Neptun), petkom šareno (Venera, vesele boje), subotom plavo (Saturn, tamne boje) i nedeljom narandžasto (Sunce). Nosi različite boje zbog dejstva planeta u tim danima. Lebdeo je kada je bio duboko u meditaciji i kada je razmišljao pa su ga zvali Letač. Tako je dobio ime.
Beti je iz Vinipega, provincija Manitoba. Ona i Letač su se upoznali u snu, kako je jednom on rekao i to je bila istina. Govorili su da se ona odjednom pojavila dok je on u meditaciji leteo. Sad imaju troje dece, veoma talentovane za muziku i koji su lepi na majku.
Moja Pokahontas ipak nije princeza, iako se zaljubila u belog čoveka i njen otac nije bio poglavica. On je misteriozno nestao jednom davno u lovu i nikada se ništa o njemu nije saznalo. Njena majka i baba i rođaci, velika familija, svi žive u Vinipegu. Indijanci nisu mnogo zainteresovani za školovanje i posao. Ne drži ih mesto. Kada se Beti pozdravlja, veoma je stidljiva. Nije navikla na dodire a posebno ljubljenje u obraz (kod nas tri puta) što joj je strano. Familija voli da se igra Binga.
Veruju u Manitu svetog duha i vole ples i muziku. Takođe je i kod njih, kao i kod svih indijanskih plemena, veoma izraženo poštovanje prirode i verovanje u prirodnu mudrost i sudbinsku uslovljenost prirodom, kao i dubinsku povezanost čoveka i prirode. Kukuruz i bizoni su bili izuzetno značajni za Indijance i nije čudno da ih nalazimo u mnogim pričama.
Beti često nestaje. Voli to, a mi svi, kao i njen muž mnogo brinemo kada se to događa. Ona se ipak vrati. Teško je to. Njeno nestajanje a zatim njen povratak u stvarnost. Uvek ima neki izgovor ili kaže jednostavno: „Došlo mi tako!“ Mi ne znamo kako da se ponašamo a presrećni smo svi što je opet vidimo i njenom osmehu ne možemo odoleti, ni ja, moj suprug i njen muž Letač a ni deca. Jedino kad je sama sa decom to joj se retko događa ali ako se dogodi nestanu i ona i deca.
Ona divno pravi pite razvlačeći testo, baklavu, pravi sitne kolače, ruske šubare na primer. Naučila ju je Letačeva majka. Kuva tradicionalnu bosansku kafu. Sve ono što voli njen muž, a sada i deca. Njeno nestajanje me mnogo brine, šta ako se jednog dana ne vrati i mi nikad ne saznamo šta joj se dogodilo, da li je nestala u nebo ili negde drugde?! Veoma me to plaši. Možda se ona teleportuje u neku od provincija u preriji i jaše konje, brzo i divlje, uzvikujući pokliče za napad braneći svoje Indijance od belog čoveka jer ugnjetavanje nije prestalo ni do dan danas. Beli čovek je zauzeo indijansku zemlju i to se ne može naplatiti nikad.
Opet je nestala. Javila se, u Vinipegu je sa svojima. Tu želi i da ostane. Svoja na svome. Nisam je više nikad videla. Letač više nikad nije poleteo.
Tanja Ajtić je rođena 1964. godine u Beogradu. Nakon završenog srednjeg usmerenog obrazovanja, upisala je Pedagošku akademiju i Filološki fakultet - smer srpski jezik i književnost. Član je SKOR-a, Novi Sad, KR Balkan, Beograd, Klub ljubitelja knjige “Majdan“ Kostolac, Udruženja „Nekazano“ Bar, kao i što je član u mnogim književnim grupama i udruženjima. Pesme i priče objavljene su joj u više od osamdeset zbornika (knjiga i antologija) i elektronskih knjiga i u časopisima. Za svoje stvaralaštvo dobitnik je diploma, nagrada i zahvalnica, plakete i jedne medalje. Književna omladina Srbije je izdala njenu prvu knjigu poezije 2018. godine „Obrisi ljubavi“. Knjiga je bila izložena i na Sajmu knjiga u Beogradu iste godine kao i na Salonu knjiga u Torontu 2019. godine. Godine USUA zastupljena je u Antologiju 30 najboljih književnika za 2019. godinu. Osvojla je prvo mesto nagradu autora iz inostranstva u Federaciji BiH, Tuzlanski kanton (2020.) i drugu nagradu u Velikoj Britaniji od Srpske biblioteke u Londonu gde je Antologija sa radovima pobednika bila izložena na Mini Sajmu knjiga u Velikoj Britiniji 2020. godine.
Očekuje objavljivanje novih pesama i priča u 2021. godini. Bavi se i umetničkom grafikom. Osnovala je malu firmu koja se zove „T-Ray studio“ za umetnost i primenjeni dizajn.
Comments