top of page
Writer's pictureEnheduana

Tanja Ajtić: Beti iz plemena Kri i Letač (priča)

Updated: Feb 19, 2021




Pleme Kri potpada pod podarktički region. On je obuhvatio oblast gotovo cele današnje Kanade. Surova klima ovog regiona onemogućavala je bavljenje poljoprivredom, ali su plemena živela od lova i ribolova. Živeli so nomadski, u stalnoj potrazi za hranom i utočištem. Pleme Kri se odupiralo surovim uslovima klime i oskudici. Bili su lovci na jelene, karibue (severnoamerički jeleni), dabrove, medvede i zečeve u šumama u Manitobi. Danas ih je ostalo oko 15000 u rezervatima Kanade. Pleme Kri su predstavljali jednu od najsnažnijih i najznačajnijih grupa američkih Indijanaca rasprostanjenih na velikom području Kanade.


Moja drugarica iz plemena Kri u Kanadi zove se Beti. Ona je lepotica sa divnim osmehom, vitka i visoka sa dugom crnom kosom koja se presijava plavičasto na svetlu. Njena snaga Velikog duha je u njenoj dugoj kosi, kako veruju i svi Indijanci. Ona ima kose crne oči koje greju kad se gledaju, toplo i duševno. Njen suprug je iz Bosne i Hercegovine, Letač, meditant, žive u Vankuveru. On ima kosu kao grivu lava i često mu se dešavalo da zaurla kao svi rođeni u leto. Voli da ga slušaju i to često u njegovim monolozima sa pravom govoreći dugo i detaljno sa obzirom na njegove veoma visoke diplome. Zna mnogo i video puno toga u životu. Kao da je više puta u njegovom životu izvrtao kožu pa se ponovo obnavljao od tih velikih promena, teško i bolno urličući na celi svet od strašnih muka.


Njegova duga kosa, do ispod leđa, ukovrdžana je loknama. Često je sputava, vezujući kosu trakom, da slobodno pada. U posebne dane šiša se i to ima veze sa Mesecom i Indijom. Sve mora da čini u pravi čas. Nosi svakog dana drugu boju odeće. Ponedeljkom belo (Mesec), utorkom crveno (Mars), sredom zeleno (Merkur), četvrtkom žuto (Neptun), petkom šareno (Venera, vesele boje), subotom plavo (Saturn, tamne boje) i nedeljom narandžasto (Sunce). Nosi različite boje zbog dejstva planeta u tim danima. Lebdeo je kada je bio duboko u meditaciji i kada je razmišljao pa su ga zvali Letač. Tako je dobio ime.


Beti je iz Vinipega, provincija Manitoba. Ona i Letač su se upoznali u snu, kako je jednom on rekao i to je bila istina. Govorili su da se ona odjednom pojavila dok je on u meditaciji leteo. Sad imaju troje dece, veoma talentovane za muziku i koji su lepi na majku.


Moja Pokahontas ipak nije princeza, iako se zaljubila u belog čoveka i njen otac nije bio poglavica. On je misteriozno nestao jednom davno u lovu i nikada se ništa o njemu nije saznalo. Njena majka i baba i rođaci, velika familija, svi žive u Vinipegu. Indijanci nisu mnogo zainteresovani za školovanje i posao. Ne drži ih mesto. Kada se Beti pozdravlja, veoma je stidljiva. Nije navikla na dodire a posebno ljubljenje u obraz (kod nas tri puta) što joj je strano. Familija voli da se igra Binga.

Veruju u Manitu svetog duha i vole ples i muziku. Takođe je i kod njih, kao i kod svih indijanskih plemena, veoma izraženo poštovanje prirode i verovanje u prirodnu mudrost i sudbinsku uslovljenost prirodom, kao i dubinsku povezanost čoveka i prirode. Kukuruz i bizoni su bili izuzetno značajni za Indijance i nije čudno da ih nalazimo u mnogim pričama.


Beti često nestaje. Voli to, a mi svi, kao i njen muž mnogo brinemo kada se to događa. Ona se ipak vrati. Teško je to. Njeno nestajanje a zatim njen povratak u stvarnost. Uvek ima neki izgovor ili kaže jednostavno: „Došlo mi tako!“ Mi ne znamo kako da se ponašamo a presrećni smo svi što je opet vidimo i njenom osmehu ne možemo odoleti, ni ja, moj suprug i njen muž Letač a ni deca. Jedino kad je sama sa decom to joj se retko događa ali ako se dogodi nestanu i ona i deca.


Ona divno pravi pite razvlačeći testo, baklavu, pravi sitne kolače, ruske šubare na primer. Naučila ju je Letačeva majka. Kuva tradicionalnu bosansku kafu. Sve ono što voli njen muž, a sada i deca. Njeno nestajanje me mnogo brine, šta ako se jednog dana ne vrati i mi nikad ne saznamo šta joj se dogodilo, da li je nestala u nebo ili negde drugde?! Veoma me to plaši. Možda se ona teleportuje u neku od provincija u preriji i jaše konje, brzo i divlje, uzvikujući pokliče za napad braneći svoje Indijance od belog čoveka jer ugnjetavanje nije prestalo ni do dan danas. Beli čovek je zauzeo indijansku zemlju i to se ne može naplatiti nikad.

Opet je nestala. Javila se, u Vinipegu je sa svojima. Tu želi i da ostane. Svoja na svome. Nisam je više nikad videla. Letač više nikad nije poleteo.




Tanja Ajtić je rođena 1964. godine u Beogradu. Nakon završenog srednjeg usmerenog obrazovanja, upisala je Pedagošku akademiju i Filološki fakultet - smer srpski jezik i književnost. Član je SKOR-a, Novi Sad, KR Balkan, Beograd, Klub ljubitelja knjige “Majdan“ Kostolac, Udruženja „Nekazano“ Bar, kao i što je član u mnogim književnim grupama i udruženjima. Pesme i priče objavljene su joj u više od osamdeset zbornika (knjiga i antologija) i elektronskih knjiga i u časopisima. Za svoje stvaralaštvo dobitnik je diploma, nagrada i zahvalnica, plakete i jedne medalje. Književna omladina Srbije je izdala njenu prvu knjigu poezije 2018. godine „Obrisi ljubavi“. Knjiga je bila izložena i na Sajmu knjiga u Beogradu iste godine kao i na Salonu knjiga u Torontu 2019. godine. Godine USUA zastupljena je u Antologiju 30 najboljih književnika za 2019. godinu. Osvojla je prvo mesto nagradu autora iz inostranstva u Federaciji BiH, Tuzlanski kanton (2020.) i drugu nagradu u Velikoj Britaniji od Srpske biblioteke u Londonu gde je Antologija sa radovima pobednika bila izložena na Mini Sajmu knjiga u Velikoj Britiniji 2020. godine.

Očekuje objavljivanje novih pesama i priča u 2021. godini. Bavi se i umetničkom grafikom. Osnovala je malu firmu koja se zove „T-Ray studio“ za umetnost i primenjeni dizajn.



38 views0 comments

Comments


bottom of page