Моја бака, колико се сећам, била је невероватно добра особа. Мени, рођеном 15 година после Великог Отаџбинског рата, тешко је било, да и замислим шта је она доживела. Прву, најстрашнију опсадну зиму провела је са четворо деце, три ћерке и сићушним сином рођеним 1941. у Лењинграду. Муж на фронту, најстарији син у партизанима. Стално бомбардовање и бескрајна глад, од које је најмлађи син умро у наручју… У лето 1942. успели су да се евакуишу из Лењинграда, стигли су до села у Пензенској области за неколико месеци. Село је такође гладовало («Све за фронт, све за побједу»), па су јели онолико колико су имали: на пример, пекли су лепиње од коприве или лободе помешане са здробљеним зрнима којих је једва било, а која су, с великим ризиком, сакупљали у пољу.
Прошла је пресудна 1943. година, а рат се ближио крају. У близини села у коме је живела бака, појавили су се заробљени Немци. Гладни, болесни, промрзли… Мештани су их непријатно дочекали. А моја бака, која је преживела све о чему сам управо причао, почела је да носи храну гладним и болесним затвореницима. Жене у селу говориле су јој најружније речи. Свакој од њих су или отац, или муж, или син — били у рату. Све су оне ноћима плакале од страха за живот вољене особе. А овде, наочиглед свих, њихова комшиница храни оне који су били извор њихове несреће. Како то може бити? Али сваког јутра, упркос псовкама и клетвама, моја бака, на ногама отеченим од глади, одлазила је тамо где су се затвореници смрзавали и умирали од глади, и делила са њима све што су имали она и њена изгладњела деца.
Једном жене несу могле поднети то и, окруживши баку, почеле су викати на њу. Како се усуђује носити хлеб Немцима? Непријатељима! Можда су баш они пуцали на њихове најближе?! А бака им је одговорила: «Не знам где су сада мој муж и син. И што се са њима дешава, ја не знам. Можда је неко од њих исто заточен као и ови несрећни људи. Носим им хлеб и надам се у Бога да, ако је неко од њих сада у заточеништву, исто тако гладан и болестан као и они, можда ће и тамо бити нека Немица, иста мајка као и ја, која ће се сажалити над мојим дететом и мужем, дати им храну и неће дозволити да умру. Живим само са овом надом. И носићу хлеб овим несрећницима, ма колико викали на мене.»
Много је година прошло. Моје баке одавно више нема. Али једна мисао ми не силази с ума од тренутка када сам сазнао за ову причу са затвореницима. Многи споменици посвећени ратним временима, постављени су у нашој земљи и Европи, а сигурно и широм света. Али, не познајем ниједан споменик посвећен Милосрђу, без којег је заправо немогуће преживети, понекад не само у ратним, него и у мирнодопским временима. Међутим, један такав споменик ипак постоји. Знате ли где? У Турској! Ево што сам прочитао о томе. За време Првог свјетског рата, аустралијско-новозела-ндски војни корпус, који је подржавао Британце, очајнички је нападао турске положаје, покушавајући да Турке потисне према Дарданелима. Бајонети и ватрени напади ређали су се један за другим, Турци су последњим снагама држали одбрану. Обе стране су крвариле. Након још једног неуспешног напада, када су се зараћене стране ућуткале да би се припремиле за следећу битку, један рањени аустралијски војник остао је да лежи на неутралној линији фронта. Гласно је јецао, али нико од његових другова није се усудио да оде по њега, схватајући да је готово немогуће то извести под непријатељском циљаном ватром. Војник је био осуђен на успорену смрт.
Изненада, пуцњава турских трупа је утихнула, а турски војник се попео из рова са бијелом заставом у руци. У потпуној тишини пришао је рањенику, подигао га на руке и однео у непријатељске ровове, а затим се вратио својима, након чега се битка наставила.
Године 1997. турска влада подигла је споменик овом подвигу милосрђа, споменик који приказује турског војника који носи рањеног непријатеља са бојног поља.
Не мислим да је моја бака била сама у свом племенитом делу. Чини ми се да таквих прича, као са мојом баком, постоји пуно. Наш народ је сам по себи милостив и није зловољан…
И још једна ствар: можете се свађати и сручити праведни гнев на непријатеља до бесконачности, можете бити поносни на своје победе и никоме ништа не праштати, али никакав рат се не може завршити ако нема милосрдних људи. Милосрђе се не сме заборавити. Поставимо споменик Милосрђу у нашој земљи. Барем један!
Превод са руског: Сретен ВУЈОВИЋ
Лектор:Александар КАТНИЋ
На српски прилагодила: Ана Стјеља
Елдар Ахадов (Эльдар Ахадов) je азербејџански књижевник. Рођен је у Бакуу 1960. Живи у Краснојарску. Члан је Савеза писаца Русије и других књижевничких организација Русије, Украјине и Азербе-јџана, члан Руског географског друштва, члан Скупштине евроазијских народа, члан Међународног књижевног клуба ПЕН. Аутор је 60 књига поезије и прозе. Лауреат Државне књижевне награде гувернера Јамало-Ненечког аутономног округа, ла-уреат Националне награде „Сребрно перо Русије“, „За добро света“, „Север је земља без граница“, сребрне медаље ИВ Све-руски књижевни фестивал фестивала. Сребрна медаља ИВ Евроазијског књиже-вног фестивала фестивала.
Каква прича! С обзиром на датум рођења писца, све се поклапа тако да нема фикције ни зехра (зрно)... Увек треба подржавати (овакве) текстове у којима постоји много драмских елемената и жртве су, понајвише, цивили - жене, деца и старци! Хвала и живела, лп ;)