Све добре жене месе хлеб
После подне фотографишем се се за интервју у
студију са бисерном минђушом,
Микро камером бола,
за сто динара одајем почаст једноминутној срећи.
У немости, спремана сам рашити реч, привезати за повој новорођенчеди,
И пре рођења ми је дат висак да премерим тело своје,
на коју стрмину нагиње.
И знам, дубоко у себи знам
Иза брава, жене у мени и мени пре мене,
месе хлеб раслабљеним рукама
У млеко узаврело удробљена нада,
паучинаста сазвеђжа детињих погледа.
Глуво доба.
На конопцу окачене сенке кљуцају у јетру .
Грло жедно емајлираних суза расутих у крворедна стабла на длану,
Иза брава, добре жене месе хлеб,
Хрскавице им титрају уз филхармонију детонираног сна.
Главом између довратника пришивају закрпе на развенчане темеље.
Потврђују анамезу огњишта, низање ђердана око врата
У жили искуцана заветовања.
Иза брава, све добре жене
Видају шилом и мајчином душицом рубове на које слеће
издах раскопчаних жеља .
Покрећу циркулацију миловањем крушне мрве и ђаволу стају на жуљ васксавајући из
муља
Преду вуницу на коју нижу угарке за не ‘’Дај Боже’’.
Мету крајевима косе, процветалих подочњака апстофе сете после којих се читају
побелеле цедуље .
Еденска балада
Трг града мирише на печено кестење, на срозане амплитуде додира
На милиметре отуђености као ластиш развучене у нерву.
Желудац мора сварити милграме љубави протекле из вечерње жиже.
Зауставити микрофонију два утрнула тела.
Сине Еденски, ти и ја делимо пуне тањире и празан грудни кош,
Сине Еденски, испод ребра уметнула сам раскол,
Рашила копна испод кртине, спремила јуриш неба на буктиње
За узврат спотичеш ме изнутриацима тишине, голицаш генезу љубави.
Земљицу око мог ребра згрћеш, а знаш да не би смео руке подићи од трна мог.
Махати заставама клањати се предаји, покров ткати уточишту свих расткопника
Зар стрњиште да негујеш,уместо умилних свитања?
Kрвник да будеш и огањ на усанма да гасиш?
Питаш ме од које болести болујем?
Од оне која подиже из мртвих.
Аминујем!
Скала
Мој деда има три степеника за три нерођена унука
над којима прелећу свитци, решавају замршене
холограме протекле из лобање,
и мене унуку, жар коприву коју запљускују
милисекунде на томболама добијене
Толико мало имам, толико тога могу да дам.
Три стуба држе светиљке над мојим разапетим именом,
над кукама на које нижем кључеве продирања
у дубине кровова очишћене хидрогеном и јодом,
Цере се дубине, резбаре у мождину пандан учаурености после ког
обедујем везаних рукава, у календаре бележим модро,
малокрвно зрно од ког се загрцнем,
пупавањем израста у кост у грлу.
Заиграм ‘’не љути се човече’’ а добро знам да касам кроз васиону,
кроз хладнокрвну гудуру без жива које пулсирају
Неке гудуре никад не преплачу брујање концентричних кругова,
дељење између осликаних сочива и отиска гладних,
буђавих душека на којима снивају за непце залепљену премостивост
кроз акорд другог света.
Мирише на свеже, а истински је труло.
Све је одавно обешчаћено, а изгледало је невино .
Спремите се да оживите, мене жар коприву,
уље доливено на ватру.
Мироносницу и Богом дату да љуби одеротине на аванс.
Под своје стаклено звоно,
стављам последњу кап да се размножи благословом
И буде нас много више, а много мање оних што лижу жртвенике.
Овом срцу не вреде инфузије , стисак је сувише зрео .
Неке гудуре ипак се никада се не прежале.
И, зато спремна сам за још један прасак и још једно хлађење
Ја, пион тражим реванш на скалма између кванти испод пути и степена
из ког крв прераста у блато и обрнуто.
*Сузана Рудић, рођена је 1996. године у Руми. Завршила је средњу школу за дизајн ,,Богдан Шупут“ на одсеку техничар ентеријера и индустријских производа у Новом Саду. Током 2015-2019. завршила је школовање на Академију уметности у Новом Саду (ликовни департман –вајарство). Тренутно приводи крају мастер студије вајарства. Учествовала је на неколико групних изложби. Учестовала на Фестивалу поезије младих 2020.
Објавила две збирке песама: ,,Време орхидеја“ 2015. за коју је Матија Бећковић написао краћу
рецензију ,,Друга страна огледала“ која је објављена 2019. год. у издању Бранковог кола, Сремски Карловци, а за коју је добила награду ,,Стражилово“. Песме су јој превођене на македонски, русински и словеначки језик.
Основала је и уређује интернационални часопис за уметност и културу „Арткум“.
Comentários