Nekoliko dana pre proslave rođendana Dalaj Lame, moj prijatelj Kunleg mi je saopštio da, ako želim, mogu lično da učestvujem u pomaganju organizacije toga događaja i tako se stavim u poziciju da upoznam mnoge članove budističke populacije iz Santa Barbare. Bila je to ogromna čast koju mi je ukazao moj prijatelj. Pristao sam, naravno, ali osećao sam neku zebnju u grudima jer sam smatrao da, uzimajući u obzir sve turbulencije kroz koje sam prošao tokom mog boravka u Kaliforniji, nisam ni duhovno ni mentalno spreman da se umešam u populaciju nadaleko poznatu po svojim trpeljivim i pozitivnim stavovima. Došao sam u Kaliforniju motivisan željom da radim na popularizaciji pedesetogodišnjice Vudstoka, sa željom da konačno sumiram moje višedecenijsko flertovanje sa rokenrolom, pop kulturom i zapadnom emancipacijom individue koja traži svoj komad slobode. Na neki način, mozda i tužan, ništa se nije promenilo u mome svetu od kada sam pre trideset i kusur godina odbegao iz poluraspadnute Jugoslavije u Njujork, grad sveopštih sloboda, tražeći luču što gori među avangardnim i, ponekad, radikalnim umetnicima spreman da platim punu cenu koju traži Sloboda. U Kaliforniji me je sačekala E. i isporučila sve demone zablude i iluzije u kojoj su se našli alternativci od tog prvog Vudstoka, demoni koji su zaprljali nevinost sa narkoticima i medijskim marketingom, sažvakali nas kao predjelo u jeftinom kineskom restoranu, da bi nas konačno ispljunuli samima sebi.
Potom Mark, skoro poludeli desničar, čiji je cinizam apsolutno realno predstavljao sumrak superiornosti zapadnih vrednosti i ćorsokak u kome se našao moderni konzument kome su prekinute sve organske komunikacije i nametnute one veštačke. Budista Kunleg je pristigao u ovu priču kao protivotrov ili spasilac i ja jednostavno nisam hteo da ga razočaram svojom nekvalifikovanošću nekoga ko nije dorastao trenutku. Danima sam pokušavao da spalim misli ispunjene cinizmom i zamenim ih onima koje su ispunjene radošću. Slobodno vreme koristim sedeći na pesku ispod gigantske palme na gradskoj plaži u Santa Barbari čitajući tekstove heroja iz šezdesetih, tekstove koji su izbegli samocenzure korporativnih pisaca što podilaze masama. Norman Mejler mi ne pomaže da se smirim, podseća me na Marka jer osećam u njegovim tekstovima skepsu začinjenu sa Dr. Alkoholom, ludilo liberalnog centriste, intelektualca što se svom snagom suprotstavio hipokriziji srednje klase i zločinima najviše klase u zemlji koja kaže da je “najdemokratskija na planeti”. Pesnik Geri Snajder mi vida rane, ali ne mogu da se otmem utisku da je njegova naivnost prešla granicu i ušla u posed nepovratnog ništavila. Možda tako i treba. Mark me zove telefonom i kaže da se prepustim strujama. U pozadini čujem kikotanje Džoli i još neke glasove narušene alkoholom. Kunleg zove i pita kako je alpaka, pita da li sam slobodan da u petak prenesemo stolove na kome će biti postavljeno posluženje u čast rođenja Dalaj Lame. Vraćam se knjizi u kojoj Norman Mejler kaže da smo svi podeljeni na Kanibale i Hrišćane. Kaže da smo svi postali “sveci” u ovim kriznim vremenima. Mejler je to pisao sredinom šezdesetih, ali izgledalo je toliko aktuelno u ovim danima Trampove vladavine. Pominje Mejler Desnicu, onu koja se klati od zagorelog republikanizma do ekstremne desnice, pa sve oko sveta do svetaca nacizma, u svem svom “mucenistvu” u kome definitivno znaju kako da spasu svet od “drugorazrednih”. Da, oni su Kanibali jer veruju da opstanak i zdravlje “ispravnih” može opstati samo ako konzumiramo one iz sopstvenih redova, ali one drugorazredne ili da ih nazovemo “manje iste”. Potom dolaze hrišćani u svom sjaju konzumerizma. Mejler kaže da su hrišćani svi, Jevreji, liberali, boljševici, anarhisti, socijalisti, demokrate, pacifisti, doktori, naučnici, svi oni koji veruju da je čovek esencijalno dobar. Ali, kaže, da bez obzira na svoju predstavu “dobrica” ovi hrišćani su uspeli, uzdajući se u nauku, naravno, da zagade hranu kojom se hranimo, mora i planine, genetski izmoduliraju životinje i tako razbiju lanac ishrane nasleđen od prirode. Kod Mejlera je ostala dilema da li ćeš da budeš pojeden od svojih ili ćeš da jedeš otrov. Kažem nije on baš bio dobar da se mentalno i duhovno pripremim za rođendan Dalaj Lame. Ponovo zvoni telefon i javlja se Mark, tresten pijan, urla u slušalicu kako propuštam žurku života. Latio sam se Gerija Snajdera i njegove meditacije o ranim bitnicima dok je sunce zalazilo iznad palme ispod koje sam sedeo tako da je sve postalo mnogo prijatnije. Snajder kaže da su se sredinom pedesetih u San Francisku skupili pesnici i pisci iz svih krajeva Amerike, među njima Ginzberg, Keruak, Reksrot, Velen, MekKlur, Lamantia i drugi, organizovali celovečernja okupljanja po galerijama, knjižarama, barovima i klubovima u kojima su recitovali pesme, čitali delove iz knjiga drugih autora i u dobrom raspoloženju slavili život. Snajder ubedljivo govori o osećaju koji ga je pratio celoga života, o probijanju barijera u novom načinu izražavanja, načinu koji se izdigao iznad ondašnjeg besmislenog sukoba boljševika i kapitalista. Ono što su zajedno otkrili bila je “jedna spontana univerzalna svest,, koja je kroz poeziju i literaturu ostvarila takvu vrstu imaginacije što je bila mnogo revolucionarnija nego bilo koji politički program baziran na “civilizovanim apstrakcijama” koje su se obično završavale ubijanjem živih bića u ime istorijskih neophodnosti na kojima se uzdizali Razum i Sloboda. Sunce je skoro zašlo iza dubokog Pacifika i činilo se da ništa ne može da poremeti Majku Prirodu. Telefon je ponovo zazvonio i ovoga puta je to bio moj prijatelj Kunleg koji mi je mirnim glasom saopštio moj raspored oko priprema za proslavu rođendana Dalaj Lame.
Comments