Osećaj slobode u pustinji je neiscrpan, ali i prisustvo smrti kao proces totalne dezintegracije ne zaostaje za njim. Kažu da je Pazolini manirom najvećih majstora iz sveta umetnosti sam izmontirao proces svoje smrti. Kritičari već decenijama vade i analiziraju fragmente iz njegovih filmova u kojima on najavljuje svoju smrt. Verovao je da umetničko delo doživljava svoju afirmaciju tek po umetnikovoj smrt i tada se umetnik suštinski stapa sa svojim umetničkim delom. Kao što vernik posle smrti predaje dušu Najvišem.
Ponovo jezdim kroz ambijent što naizgled preti svojom surovošću jer svuda okolo su skeleti životinja. Ne mogu da se otrgnem utisku sličnosti Pjer Paolo Pazolinija i mistika iz devetog veka, Mensur Al Haladža. U vreme najgorih puritanskih progona Haladž je javno propovedao: ,,Ja sam tvorčeva Istina” što su pravoverne sudije proglasile ekstremnim bogohuljenjem i osudili ga na smrt. Istoričari kažu da je još u mladosti predvideo svoju smrt koja će ga osloboditi iz sveta iluzija i laži. Mučen i iskasapljen, legenda govori, da dok su spirali njegovu krv u reku Tigar ona je vikala ,,Ja sam tvorčeva Istina.” Tamnoputi vozač što upravlja džipom koji jezdi kroz pustinju obavijen je crnom maramom baš kao i ja tako da nam se vide samo oči što zure u peščane dine. Čini mi se da se namirisao nekim uljem, možda amber, tako da mi k srcu pristižu Haladžovi stihovi:
,,Tvoja Duša, pomešana je sa mojom dušom....
Kao što je Musk pomešan sa Amberom,
Kada se mirisi pomešaju,
Šta ti dotakneš
Dotaklo je mene,
Mi smo zajedno.”
Truckanje u džipu mi meša misli, ali izmešane misli bi trebale da budu skice za freske duhovne filozofije. Zna se da vizuelni umetnici prave skice. Onaj ko ne može da skicira olovkom duhovne i filozofske svetove, da u nekoliko poteza skicira svaku misao koja pravi bar neki smisao, za njega duhovna filozofija nikada neće biti umetnost. Mislim da pesnici i pisci preko filozofije duhovnosti postaju umetnici. Šlegel i Novalis su bili apostoli romanticizma te su se slagali da humor ima posla podjednako sa bićem i sa nebićem, a njegova prava suština je refleksija. Otuda njegova srodnost s elegijom i svime što je transcendentalno, ali otuda i njegova oholost te sklonost filozofiji duhovnosti. Kao što je genijalnost neophodna onome naivnom, tako je ozbiljna, čista lepota neophodna humoru. Humor najradije lebdi iznad rapsodija filozofije ili poezije što lako i bistro teku, a beži od nezgrapnih masa i odlomljenih krhotina.
Ništa nije nezgrapno u Čingutiju, starom berberskom naselju u sred Sahare koje još nazivaju ,,malom Mekom” jer ova oaza već vekovima privlači sve vernike iz Zapadne Afrike i Sahela koji ne mogu da se otisnu na daleki put ka arapskom poluostrvu. Mnogi veruju da je ovo tanušno mesto od 10 000 duša među najsvetijim mestima u Islamu. Ja sam izbrojao oko 20 marabuta i po proseku svetilišta po glavi stanovnika Činguti je možda najduhovnije mesto na planeti. To je svakako mislio i Ibn Batut koji je posetio ovu berbersku oazu diveći se ručno ispisanom i ukrašenom Kuranu što je sačuvan u biblioteci. Marabuti su uobičajeno zaključani za retke strance koji posećuju oazu, ali uzdao sam se u moju sretnu zvezdu. Svuda oko marabuta sa tipično berberskim minaretima nalazile su se omalene kuće napravljene od ispečenih blatnih cigala u koje se ulazilo kroz omalena i živopisno ofarbana drvena vrata. U jednoj od takvih kuća sam našao konačište. Moj domaćin je bio Šejh Ismail popularno nazvan još i Šeki, Arapin od oko 60 leta sa lukavim očima koje kao da su plivale na maslinovom ulju. Šeki je imao puno razumevanja za moju žeđ prema pustolovini koju sam došao da ugasim ovde u Čingutiju stotinama kilometara daleko od svake civilizacije. Imao je odličan smisao za humor što se očekivalo od nekoga ko sačekuje Evropljane sa ludačkim sjajem u očima i željom za avanturom. Šeki mi je stavio do znanja da zna za postojanje moje vrste koja nije htela da se meša sa onima što se mole tehno božanstvima i uživa u reliju Pariz – Dakar već traži mir i ponešto što može da sakrije u svoju dušu bez pogleda znatiželjnika. Smestio me je u izolovanu berbersku kućicu i pokazao put ka biblioteci gde je odseo Ibn Batut.
Večeri su hladne ali hiljade zvezda koje sijaju sa neba kao da zagrevaju pustinju na veoma osoben način. Provodim večeri u razgovorima sa Šekijem koji je neverovatan izvor informacija.
,,Šeki, je li znaš da mi je mnoštvo ljudi reklo da ne idem na ovaj put jer je Mauritanija jedna od najopasnijih zemalja na svetu gde su radikalni islamisti naročito aktivni?”
,,Svakako. Šta drugo mogu da kažu. Ovde u pustinji nema luksuznih odmarališta sa bazenima i barovima gde možeš i rulet da okreneš. Nego, Malik Điđi, reci ti meni da li voliš češljeve?”
,,Ne baš, Baba Šeki. Nisam planirao da se češljam previše na ovom putu. Da ne prodaješ češljeve?“
,,Ne, ne, nego poslednji put kada su svetski mediji brujali o badavi pobuni i tuareškim zlodelima pomešanih sa ajsisovim aktivnostima pred budnim okom Al Kaide, bilo je zbog nekih češljeva.”
Pogledao sam značajno u oči Šekija znajući da ima neodoljiv osećaj za humoreske, ali sada kao da je progovorio jezikom patafizičara. Shvatio je da mora sve to da mi objasni na malo realističniji način bez primesa romantizma.
,,Naime, beše neka ekspedicija pre par godina od turista iz Švajcarske, Holandije i Nemačke, mislim da ih je bilo tridesetak. Opremili se u Maroku teškim vozilima i vodičima i sa opremom za invaziju Meseca prispeše u Činguti. Rekoše da idu ka Granici sa Alžirom i da će se potruditi da pogledaju sve arheološke iskopine na putu. Sve je bilo u redu dok nije stigao glas da su nestali negde kod alžirske granice i to bez traga i glasa. Alžirska armija je malo zakoračila u Adrar region i sa mauritanskim vojnicima, pojačana nekim francuskim oficirima, prečešljala je ceo region. Od turista ništa. Tako je bilo jedno mesec dana dok nije stigla ponuda od 50 miliona dolara za otkup ovih turista. Potpis je bio od sahelskog ogranka Al Kaide. Sve je to deo tradicionalnog sahelskog otmičarskog biznisa, pomislili smo svi u regionu, ali zabrinuli smo se zbog činjenice da je Al Kaida pred bankrotstvom zbog tako male sume, jer kao što znaš, oni imaju iluzije da osvoje ceo svet. Nešto je tu bilo sumnjivo. Zapadni mediji nisu o ovome izveštavali jer, navodno, nisu hteli da iskomplikuju pregovore. Posle mučnih pregovora turisti su bili oslobođeni i suma je isplaćena na, pretpostavljam, švajcarski račun Al Kaide. Pošto su pristigli kući turisti su sa plačljivim glasom ispričali svoju nezgodu, ali su bili sretni što su živi. Neko je prokomentarisao, čak, i suviše sretni. Sve tako dok nismo saznali da su turisti, u stvari, bili zamaskirani šverceri neolitskih antikviteta od kojih su neolitski češljevi bili izuzetno cenjeni. Neko reče da bogataši iz Rima ili Pariza ili bilo koje zapadne metropole plaćaju po par miliona za primerak. Kasnije smo saznali da ih nisu oteli nikakvi teroristi nego prerušeni alžirski specijalci koji su glumili da su Al Kaida. Pare su podelili u vrhu alžirske vlade dok su ,,turistima” dozvolili da zadrže neolitske antikvitete. Kao rezultat besa zbog delovanja Al Kaide u Sahelu saveznici potpomognuti američkim dronovima izbombardovali su nekoliko tuareških plemena. Ispostavilo se da ova plemena već vekovima koriste rute gde su minerolozi procenili da se nalaze ogromna nalazišta minerala. Da li treba da ti još nešto dodam, Malik Điđi?“
,,Ništa. Već sam ti rekao da ne koristim češljeve, Baba Šeki.”
Foto: Robert Harding
Comments