Dok sam se šetao niz obalu Mekonga i sa zanimanjem posmatrao decu koja se kupaju u reci i u nju skaču sa povećeg tropskog drveta, pomislio sam da put u životu jedinke treba na sve načine ostaviti da
bude jednostavan. Ako je verovati istočnjacima da svako ljudsko biće ima u sebi božanskog, onda i takvog možemo zamisliti u poziciji putnika u kolima koje nazivamo život. Tim kolima upravlja um putnika, kao uzde mu služi razum, konji su osećaji koje um putnika obuzdava, a ceo svet je cesta po kojoj se putnik vozi. Mnogo puta cesta prolazi džunglom i kroz nju se treba probiti da bi se došlo do čistine. Neki od nas ulažu napore i svojim delima dolaze do spoznaje o oslobođenju. Neki su pasivni i imaju ulogu svedoka:
,,U radosti i u bolu, u dobitku i gubitku,
U pobedi i porazu jednak budi, ravnodušan“.
Ovi stihovi iz „Bhagavad Gite“, koje sam memorisao nekada davno, uz smeh dece koja su se kupala u reci, propraćena horom tropskih ptica, ulepšali su mi dan do svoga maksimuma. Utrošio sam cela dva
dana u šetnji po Luangprabangu, obilazeći njegove predivne hramove. Ponekad bih seo na neku klupu pored Mekonga, pokušavajući da bar malo odgonetnem misteriju oko ovog drevnog grada u džunglama Laosa zbog koga su Kinezi, Vijetnamci, Amerikanci i Francuzi, bili spremni da žrtvuju hiljade vojnika i stotine miliona dolara kako bi ga kontrolisali. Sada na početku druge decenije trećega milenijuma izgledalo je da su se stare rane zacelile, jer je Luangprabang bio ispunjen turistima iz svih zemalja koje su se nekada tukle oko njega. Umesto marinaca i partizana sada su turisti bili ti koji prave buku i okolo mašu skupocenim kamerama. Rešio sam da se u samo predvečerje pridružim grupi lama koje su se molile ispred poveće statue Lorda Bude u hramu tik uz reku Mekong. Posle molitve svi smo zapali u meditativno stanje s usporenim disanjem i meni je sve to jako prijalo. Meditacija je trajala oko trideset
minuta. Prvi put od kada sam napustio Njujork i krenuo na ovaj put mogao sam da se skoncentrišem na jednu tačku. Kada sam otvorio oči imao sam utisak da je kip Lorda Bude oživeo i da se zagledao u mene. Čak je i smešak na Budinom licu imao posebno značenje. Na izlasku iz hrama prišao mi je jedan od mladih lama. Predstavio se kao Burlat i upitao me odakle sam. Njegov engleski je bio sasvim dobar. Seo sam na improvizovanu klupu da razmenim nekoliko reči sa lamom koji je bio obrijan i prekriven togom. Učinilo mi se da se iza laminog naizgled naivnog osmeha krije vrlo oštrouman tinejdžer koji kao da je mogao da čita moje misli. Možda sam razloge za takvu vrstu fenomena tražio u svom omekšalom egu posle meditacije ili zbog uticaja vlage koja je obavijala Luangprabang. Ipak, izgledalo je da Burlatove prodorne oči ne pokušavaju da otkriju razloge zašto sam odudarao od ostalih turista, već kao da su mi one svojim sjajem pojačavale veru u sebe samoga. Bio sam lami zahvalan zbog toga i kada sam konačno hteo da kažem nešto o suštini moga putovanja, ovaj me je prekinuo i osmehom mi dao do znanja da je apsolutno svestan šta me muči . Rekao je da niko ne može pobeći od zakona Darme. Objasnio mi je da njegovo „ja“ ne predstavlja ništa više nego – vrt šupljih tikava, ili uzvišicu gde se spaljuju leševi, ili čigru koju bičuju želje, ili prepunjenu posudu, ili kožnu kesu za pirinač, ili je njegovo „ja“ papirni zmaj što lebdi na vetru. Lama Burlat je govorio sa smeškom i ja sam ga pažljivo slušao. Osećao sam se kao mehur na površini vode i Burlat mi je rekao da će mehur prsnuti i da ću prepoznati stazu kojom budem hodao i biti u stanju da zbunim demona smutnje. Na kraju staze je i kraj patnje. Odrecitovao je sutru iz drevnih tekstova „Damapade“:
„Osvojio sam i znam sve,
sam sam se prosvetlio i nemam učitelja.
Na celom svetu, prepunom božanstava,
niko nije poput mene.
Ja sam onaj koji zaista vredi,
ja sam vrhovni učitelj.
Ja sam jedini potpuno prosvetljeni.
ja sam smiren.
Sada sam u Nirvani.“
Rekao je da ova pesma pobede izražava najviši trenutak iskustva prosvetljenja koje je imao Buda. Uspeo je da razbije na komadiće egocentrične želje i ta svesnost pobede se javlja iz najdubljeg izvora bića. Taj osećaj osvajanja nije ishod borbe moći koje pripadaju niskom nivou postojanja. U Budinom umu nije bilo taštine koja je često u umovima vlastodržaca političke i vojne moći. On je izvan sfere relativne svesti koja je bojište za sile istog poretka. Jedna sila može privremeno da proglasi svoju pobedu nad drugom, ali ovakva vrsta pobede će sigurno nedugo potom biti zamenjena drugom. To je u prirodi ljudske relativne svesti. Prosvetljenje je iskustvo koje čovek može da ima jedino kad se otkrije više carstvo sjedinjenja. Burlat je ustao i pogledao u grupu mladih Lama, svojih drugova, koji su ga čekali. Okrenuo se još jednom ka meni i rekao mu da je Mr. Daoši sjajan um kome se svi dive, ali da
je i on podložan zakonu Darme, jer od smrti ne može niko da utekne. Burlat je imao divan osmeh koji se nije skidao sa njegovog lica dok mi je objašnjavao problem svog porekla. Rekao je da kada je prvi put u nekoj knjizi video razapetog Hrista bio užasnut i svojski uplašen. Za njega je to bio stravičan prizor koji je povezao sa sadističkim nagonom mozga koji je bio obuzet fizičkim svetom. U Burlatovoj veri nije postojalo biće koje se može razapeti. U budizmu nema bića pa nema ni potrebe za sadizmom. Prema budizmu svet je mreža karmičkih odnosa i ne postoji nikakva pokretačka sila iza mreže zbog čijeg bi se voljnog upravljanja ona držala. Potrebno je samo odagnati oblak neznanja. Hrišćanstvo naglašava telesnost našeg postojanja. Odatle i dolazi do razapinjanja, jedenja tela i pijenja krvi. Burlat je još dodao da preterana aktivnost dovodi do borbenosti i isključivosti što ponekad rađa autokratizam i opresiju. Nemo sam gledao kako se Burlat pridružuje grupi lama i kako svi zajedno mekim i harmoničnim koracima odlaze prema svojim konačištima.
(nagrada za najbolji putopis na konkursu za zbornik radova „Glasovi Melpomene“, (Beograd, 2017)
Foto: Laos
Comments