Dan je tuge ovde u Iranu i ulice Hamadana su puste. Kažu, prorok Muhamed je umro na današnji dan. Ovo je nekada bila prestonica starih persijskih careva koju su zvali Ekbatana. Našao sam mazar u kojoj leži Ester. Da, ona biblijska Ester koja nije htela da proda svoj jevrejski narod, niti da izda svoga persijskog muža. Kraj njenog odra napisano je da je potrebno voleti bližnjeg svog. Napisano je na aramejskom, hebrejskom i farsiju. Još piše da se može popraviti sve što se pokvarilo. Posmatraju me dva užarena oka sićušnog čuvara mazara. On je jedan od nekolicine Jevreja koji u ovo vreme i dalje žive u Iranu. Ne govori engleski, pa mu zagrljajem stavljam do znanja da bih voleo da se stara vremena vrate. Kažem mu da volim Ester i on plače. Saginjem glavu i izlazim na ulice Hamadana, okupane suncem.
Moje srce gori i ja sam spreman da posetim mazar velikog pesnika i derviša Baba Tahira. Mazar, skoro renoviran, odiše elegancijom i skromnošću, baš kao što je to činio i Baba Tahir. Kažu da je živeo povučeno i asketski u vremenima velikih seoba naroda. Rođen simbolične 1000. godine, ovaj derviš je još za svoga života izazivao ogromno poštovanje kod vladara i običnog naroda. Jednom prilikom, seldžučki sultan Togrul našao je isposnika Baba Tahira u pećini blizu Hamadana i poklonio mu se. Legenda kaže da ga je derviš upitao glasom punim razumevanja:
„O Turčine, šta kaniš činiti sa Božijim stvorenjima?“
Sultan odgovori:
„Ono što ti narediš.“
Baba Tahir reče:
,,Bog naređuje pravdu i dobročinstvo.”
Sultan zaplaka i odgovori:
„Tako ću i uraditi.“
Sufijske rubaije Baba Tahira odlikuju se jednostavnošću misli, a pisane su dijalektom koji liči na jezik Lura. Zato toga što su pisane hejedž metrom, njegove rubaije nazivaju du-bejti tj. dupli dishotoni, koji podsećaju na srednjevekovnu poeziju na pahlevi jeziku. Načinom života i karakterom svoje poezije Baba Tahir je postigao da ga iranski nomadi smatraju svojim čovekom, derviši i sufije svojim svecem, dok obični Iranci recituju njegove stihove sve do današnjih dana. Njegov nadimak Urjan znači „Goli“, jer je Baba očigledno bio pod uticajem drevnih Kalandara koji su vekovima lutali Istokom propovedajući ljubav. Zavežljaj privezan za otesanu granu bio je celokupan njihov prtljag. Goli su dolazili na ovaj svet, goli su odlazili iz ovog sveta. Od Sahela i Magreba u Zapadnoj Africi, preko Kejrana u Tunisu i Kaira u Egiptu, do Damaska u Siriji i Širaza u Iranu, pa sve do Šrinagara u Indiji i Kašgara u Kini, kada izrecitujete bilo koji stih Baba Tahira „zlatna vrata ljubaznosti” se otvaraju svim putnicima namernicima. Stihovi Baba Tahira su šifra kojom „zaljubljeni” otključavaju sva vrata u hodnicima zamračenim materijalizmom i pohlepom. Jedni kažu da je Baba Kurd, drugi da je Turčin, treći da je Iranac, dok neki tvrde da je bio Arapin. Na kraju svi zasednu sa šoljicom čaja i u svojim srcima osećaju da se sve ono što je „zamućeno da razbistriti i ono što je polomljeno popraviti.“
Hamadan, Iran
2009. godine
Comments