У 2022. години обележава се 20 година од смрти српског песника Живодрага Живковића
Живодраг Живковић, радио као наставник српскохрватског језика и књижевности у Основној школи „Први мај” у Зеници, СР БиХ, СФРЈ. Афирмисао је стваралаштво младих, водећи Литерарну секцију, до пензионисања. За живота, поезију и есејистику објављивао у водећим и најзначајнијим књижевним листовима и часописима! Поетски првенац „Мит о води”, објављује му часопис „У ствари”, Шабац, СР Србија, СФРЈ, 1966. Добитник је I Октобарске награде листа „Младост” за збирку песама „Цветови слободе”. Објавио преко 30 самосталних и заједничких књига.
Рођен у питомини села Рамаћа код Крагујевца, краљевина Југославија. Завичај му беше инспирација да напише чувену поему „Офелију из Рамаћке цркве”. „У време несигурно” –антологију, уврстио ју је познати критичар, мр Зоран Глушчевић из Београда, СР Србија, СФРЈ, 1980. Након одласка у заслужену пензију, у Зеници, вратио се у родни крај, где је преминуо и сахрањен 2002. Припадао је „кругу” златне генерације најеминентнијих српских песника XX века, у коју сврставамо: Бранка Миљковића, Милована Данојлића, Десанку Максимовић, Оскара Давича, Томислава Милошевића, Дару Секулић и Павла Бату Станишића. Његови бивши ученици расути су као бисери широм Републике Српске , (бивше, али и постдејтонског протектората) БиХ, Србије, некадашње СФРЈ, ЕУ и света. Попут њиховог наставника, ученици му граде каријере учитеља, професора, инжењера и лекара, следећи хуманизам којим их је оплеменио Живодраг Живковић. Живодрага Живковића упознао сам на манифестацији „Месец књиге” у (Босанском) Броду, давне 1980. године...
Офелија из Рамаћке цркве
Oткуд да заспиш у цркви и на слици, доста нага Па ти се груди као бели виногради испод хаљина назиру? Да ли смеш тако лепа и заробљена да будеш моја драга Молићу се да се претворим у сунчани стуб у твоме манастиру Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици, доста нага? Учини ми се да ти се светац са крста опасно умиљава Док те хор златних анђела гледа са неким чуђењем Ако хоћеш, ја ћу да стражарим док твоја лепа рука спава И пустићу птицу јутра да пева над твојим буђењем Ал' учини ми се да ти се светац са крста опасно умиљава. Страх ме је да опаки љубавници нису претворени у свеће Па онај пламен у кандилу од њиховог дрхтања не може да се скраси Ако хоћеш, ја ћу да те крадом изведем у пролеће Водићу те на Рамаћке висове, нека се бекство наше звонима огласи Само, страх ме је да опаки љубавници нису претворени у свеће. Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици, доста нага Па ти се груди као бели виногради испод хаљина назиру? Да ли смеш тако лепа и заробљена да будеш моја драга Молићу се да се претворим у сунчани стуб у твоме манастиру Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици, доста нага?
Сенахид Незировић, рођен је 1963. године у Тузли. Објавио (четири) књиге:
„Церемонијал”, песме, „Универзал”, Тузла, 1985;
„Таксират”, приче „Bosnia - Ars“, Тузла, БиХ, 1998;
„Класићи”, роман, „НаврбрдаИнститут”, краљевина Норвешка, 2011;
„Јагма”, роман, Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2020.