Jelena J. Dimitrijević: Pismo uredniku časopisa „Kolo” Danilu A. Živaljeviću

Уреднику Кола, г. Дан. А. Живаљевићу.

У књизи I. свесци 9. Кола. листа који Ви уређујете, Ви сте, Г. Уредниче, оцењујући Ђул-Марикину прикажњу и почињући своју оцену са „поштована госпођа Јелена“, својим читаоцима једну ствар нетачно представили, што ми, разуме се, није било право. Али поред тога, ја бих, верујте, за свагда ћутала, јер сам држала да Ви то нисте учинили намерно, из какве пакости, да бисте, на пример, мене вређали, него случајно. Но кад Ви то, Г. Уредниче, понављате, и то још на онакав начин, не могу а да не проговорим коју, и то путем штампе, како до сада нисам имала прилике проговорити, и ако се непрестано са својим радовима јављам пред читаоце већ од пре пуних девет година.

Одмах ћу на ствар.

Јесам однела своју приповетку, то јест, две приповетке (једну подужу, коју Ви назвасте „роман“, другу кратку), али не Управи Српске Књижевне Задруге, но лично Г. Љуби Јовановићу, с молбом, да их он сам прочита, да ми каже свој суд, и, најпосле, ако су за Српску Књижевну Задругу, да их изнесе пред Управу; буде ли противно, да ми их врати, не говорећи никому ништа.

Своје сам приповетке однела децембра месеца претпрошле године, а Г. Љуба Јовановић ми је рекао да ће их прочитати и одговорити ми, шта мисли, најдаље за месец дана.

Но месец би и прође, па прођоше и два и три и четири, и ништа. Знајући врло добро у каквом је послу Г. Љ. Јовановић, ја се томе нисам чудила, али сам променила мишљење и узела сам тражити приповетке натраг прво писмима, после усмено, отишавши кући Г. Љ. Јовановића.

Отишла сам му августа месеца прошле године пред једно своје подуже путовање; а на молбу да ми се приповетке врате, јер желим да су због мојега одласка из Београда у мојој кући, Г. Љ. Јовановић ми је одговорио: да је ону дужу прочитао и да му се „свиди“ (казав ми у исто време неке своје примедбе) те стога да остане код њега, а да му кратку заменим другом из турскога живота (као што је и она дугачка), а он ће их изнети пред Управу Српске Књижевне Задруге, и то не као моју понуду, но као свој предлог.

Познајући Г. Љ. Јовановића и као спремна и као искрена човека, мени је, сасвим природно, било мило што вели да му се приповетка, коју је прочитао, допада, те сам се пожурила да ону кратку, по његовој жељи, заменим другом, узевши ову од уредника Нове Искре, кому сам је пре неки дан, на његову молбу, била дала за његов лист.

Вратила сам се после шест недеља у Београд, од одговора ништа. За овим је прошло много месеца, и опет ништа.

Од једнога својег одличног пријатеља чух, да су дужу приповетку читали осим Г. Љ. Јовановића још и Марко и Јанко, па Марку се свидела, Јанку није. И читали су је још и Петар и Павле, Петру се допала, Павлу није.

У томе, некако одмах, сретох се с Г. Љ. Јовановићем, и он ми рече, ту, да ће оних дана бити седница на којој ће се решити прима ли се поменута приповетка или не. И Г. Љ. Јовановић ми том приликом каза да се једнима допада а другиме не, не поменув ничије име, и да ће му жао бити ако не буде онако како је он мислио.

Дошла сам кући и одмах написала Г. Љ. Јовановићу писмо захтевајући одсудно да ми се већ једном моји радови врате.

Сад сам у неколико задовољена; то јест, добила сам своју дужу приповетку натраг... добида сам Г. Уредниче, као што видите, пре седнице, не дознавши да ли би ми приповетка успела или не.

Кад је овако, зашто Ви тврдите да ју је Управа одбила? Каква ли Вас голема невоља гони да причате својим читаоцима нешто што сте, може бити, тек онако начули, пошто реферат о томе нисте могли прочитати, јер га, како ја знам, није ни било? И каква Вас невоља гони да кажете, да подобар број чланова Редакције Српског Књижевног Гласника седи у Управи Српске Књижевне Задруге, која ми је приповетку одбила, кад је осим Г. Љ. Јовановића, кому се, како ми је бар сам рекао, приповетка допала, читао свега још један који је члан Редакције Српског Књижевног Гласника а уједно и члан Управе Српске Књижевне Задруге?

Но, рецимо, да је нешто и била одбивена, на што говорити о томе где му није места? Зар сам једанпут прочитала да је, на пример, Летопис одбио нечије дело, па после нисам опазила ни у једном листу да се писцу због тога нешто пребацује кад му се оцењује какво друго дело, и то просто из жеље да га пред читалачким светом подцене, понизе. Још мање сам читала, да ако код Српске Књижевне Задруге није неко успео, треба да пребије перо и да се не јави пред читаоце више никад. А не захтевају то паметни људи од писаца може бити с тога, што знају да су и у Управи Српске Књижевне Задруге и ако спремни ипак смртни људи, који се могу оцењујући поједина дела огрешити, те да одбију што би ваљало примити, а да приме што је за одбијање. За ово последње нам је доказ она честа вика на Управу ношто је које коло изашло: зашто је штампала то и то. Некад јој замерају што је које дело слабо, некад опет што није за ширу публику; главно је, да се, ваљада, огрешила, па за то јој и замерају.

И после, Г. Уредниче, зашто викати па чланове Редакције Српског Књижевног Гласника, па баш да су нешто они сви и у Управи Српске Књижевне Задруге? Зар Вам не пада па памет да они у својем листу нису донели оцену на дело које су одбили, но на сасвим друго? А није правило да морају бити оба лоша и ако су од једног писца. Узмите за пример децу од једне исте мајке и једнога оца... Али на што се с Вама толико разговарати. И ово до сада говорила сам Ваших читалаца ради; јер Ви сте, не варам се, чудноват, пакостан човек, управо да кажем; а таквих нам се људи ваља клонити...

Да Вас, Г. Уредниче, случајно познајем, мислила бих да сам Вас некад увредила, па ми се сад светите, и то на начин недостојан човека у опште, образована на по се; али пошто то није, јер сам Вам и за име дознала кад сам га пре неколико месеца прочитала на корицама Вашега листа, то просто не знам шта је.

После овога, ја мислим да ћете ме оставити на миру. Но, напослетку, драги Г. Уредниче, ако Вам то „чини задовољство“, Ви продужите, а ја ћу само ћутати. Шут с рогатим не може да се бије. И, после, што сам имала да кажем, ја сам казала.

С поздравом и поштовањем

Јелена Јов. Димитријевића.

(Нова искра, бр. 10 стр. 318-319, 1901. год. 3)

Приредила: Др Ана Стјеља