Kratak opis:
Romani Dejana Stojiljkovića predstavljaju svojevrsnu novinu na savremenoj književnoj sceni. Po svojoj tematici spadaju u žanrovsku književnost, ali su se stilom i dinamikom pripovedanja izdvojili i sada predstavljaju jedan od najznačajnijih opusa savremenih pisaca srednje generacije. Tematika romana o kojoj će biti reči u eseju bavi se preplitanjem mitološko folklornih elemenata, istorije i religije. Esej će se baviti ovim elementima u pet do sada objavljenih romana Dejana Stojiljkovića, za koje je višestruko nagrađivan najvišim književnim nagradama.
Ključne reči: Hrišćanstvo, mitologija, religija, Sveti Georgije, Sveti Dimitrije, Sveti Prokopije, vampir, Konstantin Veliki, progon hrićana, Niš, srpska srednjovekovna istorija,
Drugi svetski rat.
U romanima Dejana Stojiljkovića javlja se jedna do tada potpuno nova tematika, koja nije bila uobičajena za autore koji pripadaju srednjoj i mlađoj generaciji pisaca.
Mali je broj pisaca koji su se u tom periodu odlučili za pisanje o istoriji, mitologiji i religiji. Do tada su romani istorisjkog i mitološkog tipa spadali u žanrovsku književnost i nisu bili cenjeni ni kod publike a posebno ne kod književne kritike.
Tematika kojom se autor bavi, prožima se kroz mitološke motive sa značajnim uplivom religijskih elemenata i ličnosti iz najranije hrišćanske istorije kakve su Konstantin Veliki, Sveti Prokopije, Sveti Dimitrije, Sveti Georgije.
Svako od njih ima značajnu ulogu u predstavljanju i temi dela, a svi se oni pojavljuju kao sporedni, ali veoma važni likovi, kroz čitav opus Dejana Stojiljkovića.
Tema ranog hrišćanstva i preplitanje mitologije i religije najrazrađenija je u romanu „Znamenje anđela“ koji se može smatrati i najzrelijim Stojiljkovićevim romanom.
Tema progona hrišćana od strane surovog rimskog vladara Gaja Valerija je u ovom pripovedanju dobila potpuno novu i izuzetno zanimljivu formu.
Smenjuju se široka geografska prostranstva od Naisusa u kome odrasta Konstantin, do Singidunuma, pa preko Rima, Britanije, Persije kao na filmskom platnu. Isto takvom brzinom smenjuju se i događaji.
Skoro da čulom vida pred očima čitaoca mogu da ožive sve te velike i značajne bitke, dok Rimsko carstvo tone, propada i nestaje, a Vizantija tek nastaje. To je priča o prijateljstvu, pravom i iskrenom.
Ovo je priča o svetom velikomučeniku Georgiju i svetom Dimitriju. Odnosno, o njihovim životima u periodu pre nego što su postali svetitelji. Autor je ispričao priču o najvišoj žrtvi, izborima i odlukama - o mučeničkoj smrti za hrišćansku veru dvojice ljudi koji će svojim stradalništvom postati etalon.
U isto vreme ovo je i priča o prvom rimskom caru koji je odbacio mnogoboštvo i idole kojima se Rim klanjao, i poverovao u snagu krsta.
Zbog toga se rečenica koju izgovara Konstantin: „Nisam ja Hrista tražio, on je našao mene… Isus nije osorni bog trgovaca i plebejaca već Bog ubogih i potlačenih“ može posmatrati kao jedna od glavnih poruka romana.
Međutim, do ove poruke se ne stiže samo kroz jednostavnu radnju, iako ona jeste tečna, pitka i dinamična, ali nikako ne bez onih značajnih, dubinskih slojeva koji je pretvaraju u mnogobrojne odgovore na pitanja koja se postavljaju pred čitaoca i tumača.
Jedno od glavnih pitanja na koja se traži odgovor, kroz čitav roman, je: „Šta je vera“?
Prateći uspon ambicioznog ratnika, odgovori se otkrivaju gotovo sami od sebe. Konstantin je na početku priče mladi ratnik, koji odrasta u vreme surovih.
U vreme najveće slave Rima, u vreme careva Dioklecijana i Valerija koji su u hrišćanima videli svoje najveće protivnike, opasnost i ljude koji mogu da sruše rimsko carstvo pre svega snagom ljubavi, jer oni tvrde da je ljubav Bog. Otelotvoren u sinu Božjem koji će doći i čije carstvo neće imati kraja.
Za razliku od surovih progonitelja, koji su se klanjali kipovima i idolima koji su tražili žrtve i nevinu krv, Konstantin kroz svoje putovanje na ovom svetu uviđa da Bog od nas ne traži žrtvu, ni krv, već da traži nešto mnogo važnije i nešto mnogo značajnije – spremnost na davanje, bezuslovno, neuprljano interesima koji se mogu prodati.
Ljubav – to je jedina žrtva koju bogoliki čovek traži od svojih podanika. Na to je Konstantin bio spreman, za razliku od svojih prethodnika.
„Naš Bog ne traži krvne žrtve, niti žrtve paljenice… Ne… najveća žrtva koju mu možeš prineti jeste skrušeno srce i čestit život… I ne zavaravaj se… to nije mala žrtva.“
To seme, koje će u mladom Konstantinu vrlo brzo proklijati, nosili su u sebi i Georgije, general, poznat po hrabrosti, borbenosti i neustrašivosti. Čovek, spreman da žrtvuje sebe za svoja uverenja i svoju veru. Baš kao i Tribun Dimitrije.
Dvojica izuzetnih ljudi, patricijskog porekla, sa svetlom budućnošću u moćnoj vojsci Rima, bili su, odnosno, postali su putokaz Konstantinu, koje bi znake trebalo da prati da bi postao baš onakav kakvog ga je i zapamtila istorija – Veliki.
Njihovo delanje, ono što su bili spremni da podnesu, čemu su se predali dobrovoljno, trpeći nezamislivo, a istovremeno slaveći Hristovo ime, probudilo je u Konstantinu želju da nikada, ni jedan čovek ne bude sprečen da proslavlja svoju veru, da slavi Boga.
Mitologija koja se u ovom romanu javlja paralelno sa istoriografskim faktima o ranom Hrišćanstvu, odnosi se na Rim, njegove Bogove, koji su se pretvorili u prah pod znamenjem krsta. Prepliću se ova dva motiva, koja prikazuju dva sveta, jedan rimski, koji nestaje i pretvara se u prah i onaj novi, koji nastaje kroz uzdizanje hrišćanstva.
„Znamenje…
Prati znamenja, Konstantine.
Anđeli ih ispisuju po nebu… zemlji… vatri…
Podigni pogled ka nebu…
Prati znamenja…
Znamenja…
Novi bog dolazi… Novo carstvo…“
Mitologija u romanu je zapravo, priča o Rimu, njegovoj dekadenciji, porocima u koje je ogrezao, jer, mitovi se najlakše stvaraju, najlakše opstaju među svetinom koja ih poput zaraze širi i najlakše ostaju kao poruka za večnost o prahu od koga je carstvo nastalo, i prahu u koji se vraća:
„Rim je kopile, sinovče… Kako mu onda mogu biti otac? A ovaj svet je ničiji.“
„Hoćeš da kažeš da svet nema gospodara?“
„Šta su bogovi starog Rima darivali njegovim gospodarima? Osvrni se unazad i videćeš… Koga? Cezara na podu Senata, kako rukama skuplja rasutu utrobu i krajeve svoje okrvavljene toge… Nerona kako čita stihove gradu koji gori… Valerija kojem su Persijanci sipali rastopljeno zlato u grlo… Ludog Kaligulu… Besnog Antonija i njegovu egipatsku naložnicu…Pesak i krv Koloseuma… i kamen i kosti Senata. Sirotinjske udžerice na Aventinu i plebejske vile u brdima. Sve to sjedinjeno u jedan komad metala koji su legije nosile pred sobom. U orla i prostu maksimu: Senatus Populus que Romanus.. Senat i rimski narod… sjedinjeni u jednoj težnji, jednom naporu, jednom usudu… i jednom strahu. Strahu da je Rim, i pored sve svoje sile i slave, samo nešto što će se jednog dana pretvoriti u prah. I taj će dan koliko sutra doći.“
I kada dođe do takvog preplitanja, kada se pomešaju mitovi na kome je stvarano Carstvo i nova stvarnost, nastaje jedan potpuno novi momentum, i vremenski i istorijski i pripovedački.
U tom momentumu sve ono poznato nestaje i stvara se potpuno novi svet. Naravno, svako novo stvaranje sveta koji je drugačiji od prethodnog, donosi sa sobom posledice.
Ali, i posledice i odluke i odgovornosti, padaju na pleća kreatora tog novog sveta, cara Konstantina. Sa prihvatanjem krsnog znamenja, Konstantin prihvata i teret stvaranja novog Carstva, nove prestonice i preuzima na sebe sav teret zaštite Hrićana.
I ovde se, kroz razotkrivanje mita o nastanku hrišćanska, i kroz sam istorijski trenutak, odnosno donošenje Edikta, opet priča ne završava.
Naprotiv, ona otvara nova pitanja : da li je i zašto Konstantin zaštitio Hrišćane? Je li to zbog „otvaranja očiju“, znamenja pod čijim je štitom umro rimski mnogobožac, a rodio se hrišćanski vladar?
Ili je to, ponovo bila samo politika? A ako je sve bila samo politika, kako su onda žrtve budućih svetaca vredne? Šta je onda, ako je sve bila igra moći, bilo dobro?
Na ova pitanja, autor ne daje odgovor, već prepušta čitaocu da ovu priču tumači i potraži odgovore na pitanja koja su ostala bez odgovora.
Ali, nije samo „Znamenje Anđela“ delo Dejana Stojiljkovića u kome se prepliću mitologija i religija.
„Konstantinovo raskršće“, Stojiljkovićev prvi roman predstavlja i početnu tačku u kojoj se radnja paralelno odvija na mitološkom i religijskom planu.
I u ovom romanu je, istorijski momenat veoma značajan. Radnja romana smeštena je u Niš, za vreme Drugog svetskog rata. Nemačke snage okupirale su Niš. I to nije samo običan vojnički ili ratni manevar osvajača. Njihovo prisustvo u Nišu ima mnogo dublju motivaciju.
Institut „Anenerbe“ zaineteresovan je za grad na jugu Srbije, jer je Niš raskrsnica velikih carstava i istorije.
A tu je i neizbežna mitologija. Poznato je da je Treći Rajh neumorno tragao za raznim artefaktima koji bi im doneli moć da zavladaju svetom. Hitlerova i Himlerova zaluđenost okultizmom gotovo se graničila sa ludilom.
Bili su ubeđeni da se u Nišu nalazi „Longinovo koplje“ kojim je Hrist proboden na Golgoti. Međutim, ovo je samo polazna premisa priče.
Tako je i sa samim carom Konstantinom. Iako se pominje u naslovu, ovaj roman nije usko vezan za cara Konstantina. On je sveden na nekoga ko je potreban kao sredstvo u okultnom ritualu. On, odnosno njegov mač je veoma važna relikvija u stvaranju moći kojom će Treći Rajh zavladati svetom.
Paralelno sa ovim istorijskim momentom i Hitlerovom opsednutošću okultnim, teče priča kojom dominiraju mitološka bića.
I to biće, koje u hrišćanstvu simbolizuje tamu, mrak i večno prokletstvo : „Niš spava, bez snova, bez nade i bez prava na nadu, jedino što noćas živi u njemu jesu zveri koje dozivaju jedna drugu s kraja na kraj i s brda na brdo... Dugim, otegnutnim urlicima, vrelim od želje za krvlju“.
Ono što je veoma interesantno u romanima Dejana Stojiljkovića, je njegovo izraženo Hristoljublje. On o hrišćanstvu kao religiji piše sa dubokim poštovanjem, čak i kada u istorijski trenutak i faktografiju upliće elemente horora i folklorne fantastike.
Iako ove dve pojave, mitologija i okultizam i hrišćanstvo, njegovi svetitelji i religijski elementi potiru jedni druge, Stojiljković ove elemente vrlo vešto uspeva da utka u radnju i da tim uplitanjem žanrovskih činilaca, ni malo ne uspori dinamiku i tempo radnje koji od samog početka pa sve do kraja pripovedanja ima uzlaznu putanju.
Tempo preipovedanja ne opada i ne usporava se, čak ni onda kada nam pisac opisuje rituale, ili govori o bitnim istorijskim činjenicama koje su se desile na lokaciji u kojoj je smestio radnju.
Čak se ovo preplitanje istorije, mitologije i religije može tumačiti kao namerni pokušaj pisca da čitaocu da još jednu temu za razmišljanje i postavi pitanje na koje će čitalac tražiti odgovor sve do kraja priče.
Sam početak priče vodi nas u lavirinte okultnog. Tu je čovek, ako se može tako definisati, koji je zapravo zao, njegove namere nisu ni dobre ni časne. On stoji u odaji prepunoj kipova. Ti kipovi predsatvljaju paganske bogove, još jedan element religijskog koji Dejan Stojiljković vrlo često uvodi u priču. Pominjanje mnogoboštva, značajno je jer na taj način pisac odaje počast prošlosti i precima koji su bili pripadnici politeističke religije, pre prihvatanja hrišćanstva.
Inače, ovaj je roman specifičan i po tome što junaci, ili možda bolje reći anti – junaci nemaju one prepoznatljive karakteristike koji ih definišu kao izrazito pozitivne ili izrazito negativne.
Posebno Nemanja Lukić. Kod lika tajanstvenog četničkog majora, koji se u romanu pojavljuje kao antipod majora Kana i Ota fon Fena, pomešanost mitoloških elemenata i religijskih sekvenci je možda i najizraženija.
Njegova gotovo zaboravljena ljudska strana, krije razočaranog čoveka, nekog ko je po senzibilitetu i prirodi sličan liku Džonatana Harkera iz romana „Drakula“ irskog pisca Brema Stokera.
Ali, ta razočaranost životom, koja čak u nekim trenucima klizi u rezignaciju jedino je što povezuje Harkera i majora Lukića. Jer, za razliku od Džonatana Harkera, Nemanja Lukić nije kukavica. Džonatan je izabrao beg u pritajeno ludilo, Nemanja borbu.
On se hrabro suočava sa svojim neprijateljima. Prihvata svoju novu prirodu, miri se sa onim što je postao i postaje čovek sa misijom.
Zbog toga što dolazi mešanja žanrova, gde se mitologija prepliće sa dramskim, ali jakim psihološko dramskim elementima, roman „Konstantinovo raskršće“ može se posmatrati kao priča koja ima više slojeva i nekoliko ravni.
Jedna od ravni je taj istorijski momenat dešavanja radnje. Odnosno, mesto i vreme opisano u romanu.
Druga ravan je preplitanje folklorno-mitoloških elemenata koji se prepliću sa religijom i psihološkim momentima i refleksijama ljudskih odnosa koji se ogledaju u odnosima koje Nemanja Lukić ima sa Svetislavom Petrovićem Nišavcem, Krsmanom Teofilovićem, Vojom Draincem, Kanom, Fon Fenom i prema okupatorskim vojnicima.
Svi ovi odnosi prikazani su na skali između neke vrste prijateljstva ili možda je bolje reći potrebe, i naravno informacijama koje dobija od Nišavca do mržnje prema okupatorskim vojnicima.
Treća i poslednja ravan je sam kraj romana. Kraj romana, odnosno rasplet ove priče opet sadrži elemente mitologije, religije i istorije koji se prepliću.
Istorijski momenat, veoma bitan za kraj Drugog svetskog rata je trenutak u kome Fon Fen potapa nemačku crnomorsku flotu. Ovo je metaforički prikazan trenutak propasti Trećeg Rajha, a koji je potpuno stvaran.
Naime, u Klisuri Đerdapa, u potezu od Kazana ka Gospođinom Viru i u potezu toka Dunava od Kladova ka Negotinu, odnosno Prahovu, na dunavskom dnu nalaze se potpoljeni nemački ratni brodovi baš iz perioda Druog svetskog rata. Ovu strašnu činjenicu, a strašna je, jer su se na nekim brodovima nalazili nemački ranjenici, koji su živi udavljeni.
Dejan Stojiljković je ovu scenu potpunosti i odlično iskoristio da pokaže sav egoizam i svu narcisoidnost nemačke ratne mašinerije, koja nije mogla da podnese poraz i predaju. Arijevski karakter ovde je prikazan u punom svetlu.
Sav apsurd onoga što su Nemci pokušavali kroz čitav taj ratni period, sva nadmoć koju su pokušali da prikažu, srušila se poput kule od karata. to se takođe odnosi i na SS majora Kana. I njegova je sudbina istinita. Nezamislivo je poniženje za jednog Arijevca, nemačkog majora, pripadnika SS-a da život završi u vojvođanskoj ravnici sa Ciganima.
Ali, bila su to potpuno apsurdna vremena, pa je i kraj pojedinih likova, iako su zasluženo kažnjeni potpuni apsurd.
Mada se samo čini da autor preuzima ulogu sudije i porote, on to ne čini. On ne sudi, samo pripoveda priču zasnovanu na realnosti, koliko god ta realnost surova bila.
Folklorno-mitološki elementi koji su opisani na kraju priče odnose se na ritualnu sahranu Aninog tela. Nemanja Lukić se na taj način oprašta od prošlosti, oprašta se od žene koju je voleo i oprašta se od noćnih mora koje su ga proganjale kroz večnost. Oni su takođe paralelni sa istorijskim momentima, jer je Nemanja odlučio da ženino telo sahrani u trenutku kada u Beograd uđu oslobodioci.
Možda je i taj trenutak pisac metaforički odabrao, želeći da pokaže ono što će uslediti nakon rata, a to je brisanje tragova prethodnog života i buđenje jednog sasvim novog sveta, u kome neće biti mesta ni za Krsmana ni za Nemanju, već za ljude poput Nišavca koji postaju centar tog oživljenog kafanskog duha kao osnove za stvaranje nekih novih klasa i novog društva.
O tim i takvim promenama, sublimiranim kroz sve ove elemente o kojima ovaj esej govori, Dejan Stojiljković piše i u svom sledećem romanu, „Duge noći i crne zastave“.
Već u uvodnoj rečenici kaže : „Svet se promenio. Nema ga više. Sabio se u modri prsten plamena, tamo gde je požar blistao poput vaskrsenja. Tamo, gde se krst dizao ka nebu.“
Autor vrlo vešto za teme svojih romane bira najosetljivije istorijske trenutke u kojima se Srbija nalazila, želeći da odbrani hipotezu od koje je i krenuo i koju izgovaraju njegovi likovi, a to je da bi Srbija bila mnogo bolja i uspešnija zemlja da su njome vladali bolji vladari.
Elementi folklora, mitologije i religije samo su čvrsti temelji na kojima Stojiljković gradi svoje pripovedanje. Baš kao i mit o predkosovskoj, kosovskoj i pokosovskoj Srbiji.
Samo, Stojiljković znalački odbija da se prikloni onome što se smatra za pravoverje kada je u pitanju srpska srednjovekovna istorija i period neposredno pre kosovske bitke.
Srbijom je vladao knez Lazar neosporna je činjenica. Ali, da li bi nešto moglo da bude drugačije i šta? Na to pitanje Dejan Stojiljković odgovara rušenjem viševekovnog mita koji u epicentar istorije stavlja kosovski boj.
Vrlo hrabro, autor iznosi hipotezu da kosovski boj zapravo nije najznačajniji istorijski trenutak u srpskoj istoriji, već da pad Pirota i Boj na Pločniku imaju mnogo veći značaj od samog Kosovskog boja.
I to je istorijska podloga priče. Kao i ličnosti koje su je obojile. Vitezovi reda Zmaja: Ivan Kosančić, Toplica Milan i Miloš Obilić.
I onda se priča prebacuje na paralelnu ravan. Odnosno na potragu za neobičnim kovčegom koji traži Knez Lazar Hrebeljanović.
Pored glavnih junaka koji kreću u potragu, tu su još i sporedni likovi. Pored istorijskih ličnosti : Stevan i Lazara Musića, koji gospodare Pirotom, tu je Kraljević Marko, odnosno Marko Mrnjavčević, tu su turki ratnici, pre svih jedan od najčuvenijih turskih junaka Idriz Malkočoglu. Svi ovi likovi značajni su čiioci radnje.
Njihovo delanje se proteže kroz obe ravni toka priče. I kroz istorijsku podlogu i kroz mitološko folklornu ravan. Za samu priču, mitološko folklorni elementi priče imaju veći značaj od faktografije i istorije.
Inače, autor se poslužio proverenim šablonom koji su koristili i narodni pevači, a taj šablon se odnosi na brojeve koji se javljaju kroz roman. Tri junaka, jedan mistični predmet, dve posestrime vile.
Dejan Stojiljković je u svoje utkao elemente narodne poezije, čineći to vrlovešto, gotovo neprimetno, samo pokojom rečenicom im dajući na značaju. Ta, neprimetna veza dodatno je dala na mistici čitavoj priči i obogatila je.
Uz korišćenje elemenata srpske usmene književne tradicije, autor je priču dodatno obogatio i elementima islamske mitologije.
Naročito kroz lik derviša koji vodi posebnu janjičarsku jedinicu koju s prozvali „mrtvim dušama“. To, uz crne zastave koje se vijore nad Balkanom predstavljaju nepovoljno znamenje i zlu kob koja se nadvija nad Srbijom.
Posebno zanimljiva je činjenica koju je Dejan Stojiljković istakao u svojim romanima, a to je da su vladari u srednjem veku bili sujeverni. Skoro svi vladai moćnih zemalja imali su uz sebe astrologe, magove, derviše, vračeve koji su im tumačili pojave, simbole i predznake određenih dešavanja.
Ovu činjenicu autor je uklopio u svoje pripovedanje. I to se odnosi na sva tri do sada objavljena dela. I na „Duge noći i crne zastave“ i na „Olujni bedem“ i na „Dukat za Lađara“.
„Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“ imaju direktno povezan tok priče, likovi i događaji su usko povezani. To su dva nastavka, koja govore o padu dva značajna srpska srednjovekovna grada – Pirota i Niša.
U oba dela, baš kao i u „Konstantinovom raskršću“ i „Znamenju anđela“ postoje religijski elementi koji ukazuju na izraženo poštovanje pisca prema pravoslavlju i veoma izraženo Hristoljublje u njegovim delima.
Krst koji u prvom delu traže Vitezovi Reda Zmaja, i mošti Svetog Prokopija, zaštitnika Niša u drugom nastavku, ukazuju na bitnost vere i duboko poštovanje prema Svetiteljima koje pisac iskazuje kroz najteže zadatke koje vitezovi moraju da ispune.
I krst i svete mošti su relikvije koje se pronalaze u čitavom Stojiljkovićevom opusu. To je, možda i podsvesna želja autora da pokaže snagu krsta i svu njegovu silu od cara Konstantina do Drugog svetskog rata kada je potisnut iz života Srba da bi mesto krsta i moštiju svetitelja zauzeli neki novi, lažni idoli.
Kroz sve ove elemente koji se međusobno prožimaju i prepliću, nalazi se istorijski trenutak pada srpske srednjovekovne države i nalaze čuvene bitke poput Boja na Pločniku. Mitološki elementi su one tajanstvene sile i bića koja nisu sa ovog sveta.
I u tim silama skriveni su likovi žena. Interesantna činjenica vezana za romane Dejana Stojiljkovića je, da su, na prvi, površan pogled to romani u kojima su dominantni muški likovi.
Ali, to je samo površno tumačenje. Jer ženski likovi, iako samo naizgled skrajnuti i u senci moćnih muškaraca, nikada nisu bile njihove senke. Tu je najpre gospa Jerisavlja i njena sestra Naisa, vile, gospodarice voda i moćne čarobnice, zatim najmlađa knjaževa kćer- Olivera Lazarević, izuzetno jake žene su koje ni na tren nisu senke, iako deluju iz senke.
Tu je i lepa Dostana, još jedna moćna žena. I ovde je autor vešto utkao delove tradicije u kojoj su žene svoju moć iskazivale iz senke, nikada direktno i tvoreno, što je sasvim u skladu sa društvenim normama koje su tada vladale.
„Dukat za Lađara“ predstavlja svojevrsni antrfile za roman „Učitelj mačevanja“. Ovo je priča čiji je glavni lik Ivan Kosančić, koji se oporavlja od ranjavanja u Boju na pločniku.
Ipak, akcenat je bačen na psihološki momenat u priči i ovo je možda najdramskiji, ako ga tako možemo posmatrati, kratki roman Dejana Stojiljkovića. Taj dramski momenat, naravno nije uticao na kvalitet romana i nije skliznuo u patetiku, već je, naprotiv, Ivana Kosančića prikazao kao alfa muškarca, snažnog, neustrašivog a opet, dovoljno empatičnog i ranjivog da ne deluje kao neko nad biće, već kao čovek.
Sam naslov je povezan sa mitologijom. Ovoga puta autor je priču naslovio vezujući se za mit koji su stvorili Stari Grci i koji kaže da ni jedna duša ne može da pređe reku koja deli svet živih od sveta mrtvih ukoliko lađaru koji prevozi duše, ne plati.
A cenu koja plaća Ivan Kosančić, iako živ, ogromna je, tako da se sam naslov može posmatrati i tumačiti metaforički. Kosančić plaća skupu cenu svog oporvka nemirom i morama koje ga muče i proganjaju.
Fizičke rane zaceljuju, ali, unutrašnji dijalozi i Kosančićevi monolozi, odnosno, njegova razmišljanja kojih u romanu ima više nego što je to za autora uobičajeno, pokazuju da i živ čovek može biti raspet na razmeđi svetova.
I u ovom delu se autor oslanja na narodnu tradiciju, poeziju i u svoje likove ugrađuje elemente narodnih balada, odnosno lirsko epskih pesama.
Ovo se naročito vidi kroz lik Kosančić Ivana, čije preispitivanje zadire u mnoge odnose, posebno sa prijateljima, posestrimama, porodicom, a da to preispitivanje pri tom, ne narušava herojske osobine koje Kosančić poseduje.
Ta trenutna psihološka drama koja se odigrava u njemu daje mu dubinu i prikazuje ga kroz prizmu junaka, viteza ali i osećajnog čoveka koji je sklon introspekciji i preispitivanju sopstvenih odgovornosti.
U ovom delu petoknjižja u nastajanju najviše ima elemenata mitskog i folklora. Ovde se stvara utisak čitanja bajke po ugledu na nekadašnje narodne bajke koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić, kao što je Kosančićevo poznavanje nemuštog jezika.
Jer, dok se u „Dugim noćima i crnim zastavama“ i „Olujnom bedemu“ onostrano i onozemaljsko tek nazire i budi, u „Dukatu za Lađara“ se Kosančić Ivan gotovo konstantno susreće sa bićima koja nisu od ovoga sveta.
Iako nedovoljno oporavljen od rana zadobijenih u Boju na Pločniku, Ivan Kosančić kreće u susret bićima o kojima je do tada samo slušao u pričama starijih. Ali, te duhove iz priča je nešto uznemirilo, oživeli su i sada su gnev usmerili na Kosančićeve posede.
Pisac je radnju smestio u kratkotrajni mirnodopski period od tri godine, od 1386. do 1389. godine, sa osvrtima na ono što je sudbina svih plemića, a to je da se poput izgledlanih vukova otimaju za mrvice sa gospodarevog stola, Dejan Stojiljković tvori priču o nekim višim vrednostima koje su srpski velikaši smetnuli s uma.
Jedno od glavnih sećanja koje prati Kosančića je strah da će se Marička bitka ponoviti i da će poraz postati srpska stvarnost, a Kosovski Boj koji se približava najveće srpsko stradanje.
Ono što je posebno značajno je da se i „Dukat za Lađara“ nadovezuje na „Olujni bedem“ i da se preplitanje nekih običaja i religijskih elemenata između islama i pravoslavlja nastavlja.
Ovo preplitanje pokazuje koliko su ove dve naizgled suprotstavljene religije imale sličnosti a da se to dešavalo u trenucima kada Turci nisu bili ni blizu ratnih pohoda na pravoslavne zemlje.
Tu su vile, kao nezaobilazni element srpskog folklora. Tu su i tajanstvena bića koja žive u planinama, i tu je nasuprot njih junak, Zmaj.
Zmaj od Radana, Vitez Reda Zmaja. mačevalac bez premca i neustrašivi borac koji se nikada ne predaje, ne odustaje i koji je, kao i svi njegovi saborci zarad cilja koji se pred njim nalazi spreman da se suoči sa smrću.
Činjenica je, da se kroz romane Dejana Stojiljkovića elementi fanatstike, religije i mitologije prožimaju i da se savršeno, poput delova slagalice savršeno uklapaju.
To su elementi epske i epsko lirske narodne poezije koji su oživeli u Stojiljkovićevom pripovedanju i koji njegove junake pretvaraju u Zmajeve koji su spremni da se bore do svog poslednjeg daha i kapi krvi, ne mareći da li ispunjavaju zadatak dobijen od kneza ili se bore da očuvaju najveće pravoslavne svetinje.
I ne samo to preplitanje ova tri elementa. Ono što je veoma bitno u svim romanima Dejana Stojiljkovića je ambijent, i ne samo priroda, već celokupna atmosfera ovih pripovedanja, sitni detalji, vidljivi samo onima koji pažljivo čitaju, ali i dobro urađena dihotomija u likovima, jer, svaki srpski junak ima svog turskog pandana, pa su tako najžešći protivnici Lazar i Murat, Obilić i Bajazit, Kosančić i njegov nekadašnji prijatelj Vukmir.
Zato u pripovedanju Dejana Stojiljkovića nema nesklada. Sve je sinhronizovano i podređeno radnji koja je gotovo filmična. Tempo radnje u svakom od romana raste i ubrzava se a da pri tom priča ne gubi na kvalitetu. Njegovo pripovedanje predstavlja sudar svetova koji se nikada pre nisu dodirnuli, ali u kojem se odjednom, borbe vode na nekoliko planova. Od sukoba junaka sa svojim demonima sa kojima se suočavaju na unutrašnjem plan.
Glavni motiv je borba za uzdizanje na duhovnom jednako kao i mitološkom nivou i sve se prepliće i sažima u vanvremensku priču koja ostavlja bez daha. Portreti likova koji su zadivljujući, koji su duboki, višeslojni, kao i prikaz srednjovekovnih gradova, staleža i ljudi, sve to čini jednu savršenu kompoziciju romana istorijske fikcije.
Comments