Pesma je zavičaj osećanja, pesnikova topografija duše. Njena uzvišenost neminovno teži savršenstvu, koja ne mora da bude samo u jezičkoj i stilskoj izbrušenosti i doteranosti, već u sveobuhvatnosti značenja – savršenstvu doživljaja, kao osnovnoj pretpostavci građenja poetskog totaliteta. Ovakvo jedinstvo emotivnosti i književnog postupka je veoma blisko oblikotvornoj ideji iz koje je izrasla trojezična zbirka pesama Savršenost Tanja Debeljački. Ako tome još dodamo Tanjino iskustvo u pisanju haikua i svedenost i konciznost te poetske forme i, na drugoj strani, poznavanje japanske kulture i njenih simboličkih i idiomatskih izraza u tradicionalnoj ali i modernoj književnosti, početna analogija može da se nastavi sve do Lotmanove opaske da u literaturi postoji jednostavnost složenija od složenosti - u uravnoteženom idealu i harmoniji između estetike teme i unutrašnjeg estetskog doživljaja, slike i suštine, kao što je slučaj sa ovom zbirkom.
Već u prvim pesmama pojavljuje se Japan kao prefiks i simbol, tematsko motivacijski centar pesme ali i njena nadogradnja kao ideologema koja nužno ne podražava stvarnost, već je sama stvara u sferi u kojoj se dodiruju emocije i potreba da se daleki predeo približi dubinskoj inspiraciji, kako u detalju tako i celini. Jer, kako to kaže Valeri: „Idemo napred ali smo stalno u trenucima i ne možemo da ih zaustavimo.” Sakupljanje tih detalja je način savlađivanja vremena i prostora “čoveka-putnika” (hommo viator) koji između zavičaja na zemlji i njegove projekcije na nebeskom svodu „postaje svestan svog pripadanja celini“ (Adler). Na isti način i Tanja Debeljački između horizonta vlastitog pesničkog iskustva i dalekog horizonta zavičaja svoje haiku inspiracije nalazi celinu i simboizu veoma uspelih pesničkih slika i pesme u celini.
Što se tiče drugog dela zbirke da se primetiti da je pesnikinja ostala verna svojim opsesivnim temama; ljubavi, prolaznosti, težnji za večnošću, veri u vrednost etike i autentične pesničke egzistencije. „Pamćenje je samoubistvo zaborava“ – piše Tanja Debeljački u pesmi „Oči“ želeći da posredno naglasi da živimo istovremeno u sveobuhvatnosti i konačnosti, kao u „zajednici osećanja“ (Virilio) između kojih postoji most od stihova kao citat vremena i iskustva. Pokušaj da se premoste prostori i ujedine različita vremena, određuje misiju koju možemo prepoznati skoro u svakoj pesmi ove zbirke, u mislima i simboličkom podtekstu. Ali opasnost koja vreba od preterane samosvesti biva vešto izbegnuta jer intenzitet nadahnuća ne eksplicira, niti određuje stepen vrednosti dela. Uspelosti pesme često više doprinosi unutrašnja harmonija nego ekstatično uzbuđenje, upravo takvu harmoniju Tanja uspostavlja u većini pesama.
Sada već davne 1975. godine pišući u kratkom autopoetičkom tekstu o pesničkom nadahnuću u istoimenom tekstu Šandor Vereš kaže: „nadahnuće nije sve: ako u nama nije prisutan sadržaj sazreo do iskazivosti i ukoliko se ni iz strujanja naše trenutne misli ne formira ništa uhvatljivo, onda zaljubljenost u sebe samo zjapi poput mračne, prazne provalije. Čelik se može oblikovati samo na odgovarajućoj temperaturi: međutim, uzaludna je temperatura ako nema čelika...“
Kod Tanje Debeljački, vidljiva je vatra i gradivni materijal Savršenstva. Prepoznaje se čelik u reči i vatra u izrazu, volja pre svega da se peva duboko i osećajno u vremenu, koje je je svako vrstu osećajnosti zaboravilo. Potiskujući je ka margini sentimenta a ne dubini doživljaja. Zbog toga treba uvek pohvaliti istrajnost pesnikinje koja svaku svoju knjigu posmatra i promišlja kao ponovo stvoren svet slika i jezika, namere da se savlada prostor i sačuva u vremenu sve ono što je najvrednije – duša.
Commenti