Novi roman Srđana Markoviča „Babylon grad“ koji je objavila izdavačka kuća Utopia iz Beograda daje odgovara nam na pitanje kako će izgledati Beograd za petsto godina. Radi se o sumornoj viziji pisca koji više veruje u prst sudbine nego dobru volju autoriteta.
***
Grad je još uvek bio prepoznatljiv i onakav kakvim ga je Adam pamtio. Njegovi visoki tornjevi, koji su parali nebo, stvarajući džinovske senke na širokim avenijama niže, podsećali su ga na projekcije trodimenzionalnih filmova, koje je obožavao još kao mali. Grad kao da je pulsirao nekim sopstvenim čudnovatim ritmom, nalik jednoličnim zvucima ogromne hidraulične prese, i naterao je Adama da obrati pažnju na zvučne osete kojima nikada pre nije bio svedok. Usred tog brujanja ponovo je pokušao nešto da kaže, nešto što bi njegovu rasplinutu svest dovelo do izvora logičkog zaključivanja, ali reči su ga opet izdale i utopile se u uporno brujanje, koje ga je na bizaran način podsećalo na zvuk spajanja svetlosti i mraka. Adam je polako počeo da shvata da se iza bakarno-zlatne svetlosti koja je obavijala Grad krije tama, koja zajedno sa svetlošću izbija istovremeno iz ništavila i svemira. Pojavljivali su se sporazumno, kao sila koja guta svaku reč, uzvišena, konačna i prvobitna sila, moćna i sveprisutna, ona koja uliva strah i pruža nadu. Svemir se rasplinjavao pred Adamom, čije su sada konačno izgovorene reči brujale u ritmu sa Gradom koji je spokojno ležao ispod njega brinući samo svoju brigu. Adam je video kako se bakarno-zlatna svetlost transformiše u prekrasnog dečaka plave kose i bakarno-crvenih očiju, koji je sedeo u malenom čamcu sa rezbarijama najčudnijih formi i plovio kroz noć prošaranu blještavim zvezdama noseći Adama kroz dubine svemira.
Još uvek je mogao da nazre obrise Grada u kome se rodio i pokušao da napravi karijeru. Upečatljivije od modernih kula i širokih bulevara bilo je ušće dveju reka koje su se posle svoga spajanja vijugale poput zmija, zadovoljnih zbog završetka nekog samo njima poznatog rituala. Dečak anđeoskog lika koji je krmanio čamcem zapevao je pesmu koju Adam nije razumeo, ali ju je osećao u svojim grudima, shvatajući da njihov čamac nije isplovio ni iz kakve luke ili se odvojio od neke drevne uvale, već je došao iz beskraja ka kome se opet uputio. Čun je plovio u beskraj kontrolisan sigurnom rukom. Adam je shvatio da njegov mlađani pratilac želi da on gleda samo unapred, u pravcu vrha čamca, gde su mirijade boja počele da pletu neverovatnu viziju. Krmanoš je i dalje pevao anđeoskim glasom, a Adam je treptajima svoga srca osećao da je pristigao u međusvet, onaj koji nije ni svet čistih ideja, ni svet čula, već svet imaginarnog. Raznovrsne boje koje su se prelivale i stapale, formirajući dva luka kojim se
čamac kreće, podsećale su na kosmičke zmije koje se prepliću. Spuštali su se jednim od ta dva luka kada Adam shvati da se suočava sa Idejama-Arhetipovima koji mu pojačavaju doživljaje iz materijalnog sveta. Potom su se uzdigli blještavim lukom duginih boja na kome Adam poče da oseća suštinsku ulogu posthumne sudbine ljudskog bića. Razumeo je: luk koji spušta predstavlja čistu svetlost. Luk koji se uzdiže uvodi putnika u svet duše u kome koegzistiraju svetlost i tama i taj svet je raj ili pakao svake duše. Adam shvati da ga ovi usponi i padovi na talasima kosmičkih vizija nikada nisu odvojili od Ideje Grada iz koga je uzleteo. Grad je još uvek bio tu, levitirao je tajanstveno ispod čuna i svojim mrmorenjem stavljao do znanja putniku da je i on u tom međusvetu, između tajnih predmeta čistog uma i pojavnog sveta, predmeta čulnog opažanja. Adam oseti sreću, ako se taj osećaj može tako opisati, što ga Grad prati, što opstaje u svesti, što večito ostaje deo njega i što su se zajedno uputili ka Zemlji Istine.
(odlomak iz romana „Babylon grad“
