LEPTIR
To je bilo izgovoreno tako kao da je zlatni metak probio sedam slojeva oklopa. Da budemo precizniji, tih šest reči još nisu bile ni izgovorene već su se samo spremale da budu izgovorene, a za sve to vreme kosa mu je u korenu postala mokra zbog nejasnog predosećanja i grlo se steglo od bola koji je dolazio iznutra. Dok su se reči probijale ka njegovoj svesti, od hladnog znoja bio je mokar do gole kože, disanje mu se bukvalno zaustavilo. „Muž mi je poginuo u ratu.” Iz nekog razloga još uvek nije sasvim pronikao u smisao tih reči, ali u njemu je već počela neizdrživa sparina i uragan. Želeo je da stigne tu ženu sa očima punim suza, da padne pred njom na kolena i zamoli je za oproštaj, ali neočekivano ostavši bez snage, nije mogao da se pomeri sa mesta.
...Dan je počeo dobro. Ujutru je na brzinu pojeo odličnu kajganu, na putu nije bilo gužve, a kada je stigao u upravu od spremačice je saznao da tog dana dobijaju platu.
Ispostavilo se da će poslepodne stići novac. Istina, o tome su pričali već treću nedelju, ali danas je za to, činilo se, postojala nekakva izvesnija nada, koja je posle svega pola sata, posle šefovog uveravanja, postala, može se reći, stvarnost. Šef ih je o tome obavestio kao da je u pitanju njegov teško zarađeni novac, koji je trebalo da dâ iz svog džepa. U svakom slučaju, učinio je veliku uslugu velikom broju ljudi. Osim toga, u poređenju sa novcem, ta usluga se činila sitnicom u životu i nije mogla da pokvari sadašnju situaciju. Ostalo je samo da se nekako skrati vreme do podneva, da se izbace iz glave svakakve loše misli u vezi sa platom, na šta se već odavno navikao...
Zatim, nakon što se sat vremena bavio papirima i izašao da kupi cigarete, susreo se sa momkom koji je malo šepao i pogledao ga je u lice, kako bi mu se izvinio. Po očima je prepoznao bivšeg druga iz vojske, momka s kojim je ratovao u istom rovu. Istina, u tom trenutku nije se setio imena momka čiji je nadimak Rembo, ali to nije bilo važno.
Najvažnije je bilo to što, nakon što je momak bio ranjen i odveden u bolnicu, on nije uspeo ništa da sazna o njemu, ni da li je živ ili mrtav. Kada bi nekada sretao bivše ratne drugove, sećali bi se momaka s kojima su ratovali rame uz rame, i čak ni tada niko nije mogao da kaže o njemu ništa radosno. Jedni su govorili da je umro u putu od gubitka krvi, drugi su govorili da je trgovac u nekoj radnji, treći su tvrdili da je, kada je ozdravio, počeo da radi u policiji i da odlično živi. Sada su se, evo, ovde, baš nasred ulice, sreli i, posle najmanje pet godina, razgovaraju baš usred gužve, pokušavajući tako da odmrse ono što su godine zamrsile. Dobro je da je, kada je malo došao sebi od iznenađenja i radosti, video da momak malo šepa i jedva stoji na osakaćenoj nozi i pozvao ga u najbližu čajdžinicu.
Seli su i počeli da se prisećaju teških i gorkih dana za vreme službe. I tada su počeli bolovi u ranjenoj butini, koja ga već dugo nije bolela. Svrab, na koji pre nije obraćao pažnju, pretvorio se u dosadnu, pulsirajuću bol, i još mu je, uz sve to, glas postao hrapav i grublji. Ali u sebi je mislio da je njegova nesreća u poređenju s nesrećom tog momka obična glupost. Momak je ležao u bolnici četiri meseca, a devet meseci i dvadeset dana je ležao kod kuće. Hteli su da mu amputiraju obe noge, ali, srećom, iako je izgubio jednu nogu od kolena naniže, drugu su lekari uspeli da spasu. Sad nekako hoda, lupkajući drvenom nogom, od svoje penzije izdržava tri člana porodice, i još, ne oslanjajući se sasvim na penziju, traži sebi odgovarajući posao. Nekako uzgred ga je pitao da li se oženio. Kroz šalu je rekao: „Dok ne rešim stambeno pitanje, neću da se ženim.” Nakon što ga je pitao još neke stvari, zapisao je njegovu adresu, dao mu svoj broj telefona, naredio mu da ostanu u kontaktu i, plativši poznatom konobaru čaj, ispratio momka do same stanice i vratio se u kancelariju.
Potom je došla „šefova načelnica”, to jest šefova sekretarica, i rekla da je Gripku danas rođendan, da je sve spremno i da su svi uveče pozvani sa svojim damama. Odmah je osetio značenje tih reči – treba spremiti novac za poklon, ona će poći sa šefom i, ako zatreba, možda povede svoju drugaricu. Imaju ti ljudi sreće, njihovi rođendani se poklapaju sa datumima kad stiže plata, ajd’ probaj samo da ne daš pare za poklon, odmahće te prozvati „krticom”. I tako, ona je ceo dan u šefovom društvu a, budući da je sa kolegama s posla, to nije sumnjivo. Njena drugarica je iskusna žena i još nije poznato sa koliko muškaraca je imala posla; sada traži čoveka za kog bi mogla da se veže, ali najverovatnije još uvek nije našla takvog – sa visokim obrazovanjem, unosnim poslom, da nije ni lep, ali ni ružan, da s njim može da izađe među ljude. Glavna njegova mana je to što nema kuću, ali i to može da se reši, baba ima kuću, u njoj niko ne živi, prazna je bez razloga... Ali on joj nije odgovarao nežnim aluzijama, tačnije, nije ni planirao da prihvati takvu igru. Odavno se u njemu stvorila provalija bez dna, koja je u sebe gutala sve u vezi sa ženama ili ženidbom, sve ostalo su bile njegove prolazne zanimacije...
Uspeh dana je zapravo bio još trijumfalniji kada su dobili platu. Oni koji su otišli po novac pre podneva javili su se i obradovali ostale vešću da su pare iz banke već stigle, a zatim su se i vratili na posao. Istina, šalter se otvarao tek posle dva. Šef, računovođa i blagajnik su nešto brojali, podelili između sebe, zatim su izašli i, kada su se dogovorili, rešili su da podele zaposlenima ono što je ostalo. Iako je bio drugi čovek u upravi, u finansijskim pitanjima je bio četvrti, to jest od svega što je ostalo u znak poštovanja prvo su njemu davali platu. Umotavši tri svežnja novčanica i stavivši ih u fioku, odjednom je iz nekog razloga poželeo da razbaca te novčanice po celom putu od svog kabineta do kabineta šefa, zatim da ga zgrabi za debeli vrat i natera da pokupi sav taj novac. „Šefova načelnica” mu je, kada je došla po pare za poklon, rekla da je promenila plan i da će umesto poklona Gripku za rođendan dati novac umotan u ukrasni papir. Ali stisnula je zube kada je iz svežnja novčanica izvukao samo onoliko koliko je učešće u poklonu po jednoj osobi – ako i dođem na rođendan, doći ću sam. Otišla je bez komentara, ali videlo se da joj nije bilo pravo. Prvo nije uopšte bio raspoložen da ide na rođendan, dao je pare, pa će se posle uz neki izgovor izvući. Grib mu se nije sviđao, sa neprijatnom spoljašnošću I crvenim licem jurio je naokolo, spajao kraj s krajem, nikada se nije bavio neisplativim poslom. Između njega i šefa je postojala nekakva poslovna tajna koja ih je spajala, i on je uvek izlazio iz
šefovog kabineta crven u licu. Pred kraj radnog dana malo je promenio svoj stav. Neće džabe ići, pare je svakako dao, ne bi bilo loše da malo napakosti Gribu, da se zabavi kad se tako nešto desi. Pritom, tako uspešan dan mora lepo da se završi – ili treba otići na rođendan ili naći nekoga od bliskih prijatelja i sesti negde sa malim društvom... Kratko je razmislio i izabrao prvo. Biće i bliže ljudima s posla i moći će da nanese bolnu ranu „šefovoj načelnici”. Nekako je prekratio ostatak slobodnog vremena i dok je išao ka Gribovoj kući još se kolebao, ali kad je malo razmislio shvatio je da je dobro
odlučio. Grib i njegova žena su sijali kao noćne reklame i veoma su ga srdačno dočekali.
Bilo ih je svega dvadeset i jedan – Grib je na proslavu pozvao samo najuvaženije ljude, od kojih su mnogi došli sa svojim damama, a šef je sa svojom načelnicom sedeo na počasnom mestu. Dame su, kao da su odavno čekale šefov rođendan, bile nalickane i naparfemisane mnogo više nego kada su se doterivale za svoje izabranike. Šef i „načelnica” su sve vreme nešto šaputali i kikotali se. Grib je bio zadovoljan što je svom šefu omogućio tako intimnu atmosferu – ukoliko bi bilo neophodno, mogao bi i da im ustupi spavaću sobu.
Ipak, proslava nije bila loša. Na samom početku je šef odbio da bude tamada,1 istakavši time da odlučno odbacuje uzde vladanja. To ga je zabolelo jer je samo potvrđivalo da mu je suđeno da bude drugi, i shvativši da ne može da se izvuče sa proslave, složio se. Zbog insistiranja prisutnih morao je da sedne pored Griba i, navodeći ponekad citate raznih filozofa, ukrašavajući ih odlomcima stihova, davao je svima mogućnost da kažu ponešto i tako je, na neki način, odigrao ulogu tamade. Muškarci su rekli sve što im je bilo na duši, a sve ono što nisu želeli da kažu prikrili su lepim rečima i lažnim osmesima, kako bi se to dopalo Gribu. On je sve to morao da trpi do samog kraja. Na momente je želeo da lupi šakom o sto, ali umesto toga bi ispričao nekakvu anegdotu
kako bi sprečio unutrašnji izliv gneva: „Kako beše ona anegdota o direktoru koji je tražio sekretaricu sa makazama?” Govoreći o tome, on je kradimice gledao šefa i „načelnicu”, u duši se smejući tome kako su se kao slučajno trgli na njegove reči. A Grib je uznemireno govorio šefu: „Ne, ja ću odgovoriti na ovo. Da, kaže se da se nekome svidela jedna žena.”
Gribova žena, koja je sedela s njegove druge strane, ponekad bi ustajala i odlazila u kuhinju, a kada bi se vratila i sela na svoje mesto šlic na suknji otkrivao je njena kolena, bela kao sneg. Njen muž je bio okrenut ka gostima i nije mogao na to da obrati pažnju.
Jednom-dvaput bi žena ulovila njegov radoznali pogled, ali bi samo stidljivo primakla kolena jedno uz drugo. Zatim bi, kao da se ništa nije dogodilo, počinjala polako da ih pomera. A on je odlučio da je bolje da ne gleda na tu stranu.
Proslava se bližila kraju. Najupečatljiviji momenat je bio kada se Gribov trogodišnji sin na njegovim kolenima upiškio. Kada su gosti za to saznali, glasno su se zakikotali, a pridružili su im se i Grib i njegova žena. Tada je on podigao čašu i rekao: „Danas ti je najvredniji poklon za rođendan dao tvoj sin”, a svi su, smejući se, počeli da aplaudiraju. Grib i njegova žena su odlučili da počiste sinovljev „poklon” i ustali su od stola. Istina, nije se sećao toga ko je sa kim otišao – sećao se samo da je, kada su ga ispraćali, Grib, crveneći, nešto prodorno govorio, dok je njegova žena dugo zadržala svoju ruku u njegovoj, govoreći slatke, nežne reči.
Kada je video da su se do stanice svi razišli u različitim pravcima, shvatio je da je proslava trajala oko tri sata, jer se još nije smrklo. Pošteno je popio, ali se bez obzira na to bez problema kretao, samo mu je u mozgu bila gusta magla i, gledajući kroz tu maglu, video je svog profesora i veoma se obradovao. Profesor, koji mu je predavao na fakultetu
pre petnaest-šesnaest godina, ostario je za to vreme toliko da nije ličio na sebe iz prošlih dana. Nosio je nebeskoplavo odelo i kačket iste boje. Ruke je držao iza leđa i šetao tamo-ovamo, kao nekada za vreme predavanja. Nije mogao da natera sebe da mu priđe, kao da je razlog svih njegovih neuspeha tokom poslednjih godina bio u tom muškarcu. Kada su se ipak pozdravili, najmanje što je mogao bilo je da slaže: kod mene je sve dobro, odličan posao, oženjen, svi porodični poslovi idu odlično, spreman sam da vam budem na raspolaganju, ako poželite to... Srećom, stigao je autobus, odvezao profesora i time se završila ta nelagodnost.
...Tada je video tu ženu. Stajala je prekoputa prodavca ribe koji je stavio svoju korpu baš na stanicu, razgledala je jesetru od dva kilograma, gledajući rascep njenih škrga, mirisala je, cenkala se sa prodavcem. Na prodavčevu dvosmislenu upadicu žena nije odgovorila, ali nije ni kupila ribu, pomerila se sa strane da sačeka autobus. Bila je privlačna. Nije bila našminkana, bila je pristojno obučena, nije nepristojno zurila oko sebe, ali izgledala kao neko u bezizlazoj situaciji – u svakom slučaju, takva misao mu je pala na pamet kada je video da ne ulazi ni u jedan od autobusa. „Recimo da imam slobodnog vremena, a ne želim da ga provedem u četiri zida tuđe kuće, mogao bih da provedem par sati sa nekim prijateljem ili poznanikom u čajdžinici. A ti?” Nedugo potom, oko žene je počeo da se vrti neki mlad bubuljičav momak, koji joj je nešto dobacio, a žena se u znak protesta pomerila, dok se momak još malo vrteo oko nje i nestao bez traga...
Dva puta su im se pogledi ukrstili, a treći put, kada se žena okrenula i pogledala ga u oči, oni su bez reči razumeli jedno drugo. Istina, u njegovim mislima u početku nije bilo ničeg lošeg, a zatim je, razmislivši o tome da ne bi bilo loše završiti ovaj dan u zagrljaju žene, načinio potez. Nije se tačno sećao o čemu su govorili, došao je sebi kada su seli u autobus jedno pored drugog, kako bi sakrili svoje uzbuđenje i brigu. Žena je govorila o finim stvarima, pokušavajući da zbuni ljude koji su buljili u njih. Govorila je da je izašla da traži posao, još joj je pritom dete bolesno, hoće ribu, ona mora da mu kupi ribu, govorila je i da joj se uopšte ne sviđa da izlazi u grad, ona voli da sedi kod kuće, ali ako bi se našao posao sa finom platom, počela bi da radi. Do prošle nedelje je radila, ali se uprava zatvorila i ona je ostala bez posla, onda je počela da priča o poteškoćama usamljenog života i rekla je da nema nikakvu pomoć. Slušajući sve to, pomislio je da će, ako se osmeli, pozvati ženu na šoljicu kafe, a na kraju će joj pod nekim izgovorom gurnuti u torbu načeti svežanj novca koji je ostao od Griba, smiriće je i čak ispratiti do kuće.
Osećao je da žena priča iskreno, da ne laže kako bi opravdala svoj pogrešan potez. Kada je autobus skrenuo iza ugla, rekla je: „Stigli smo.” Platio je ženi kartu i pokazao vozaču svoju ličnu kartu. Izašavši iz autobusa, primetio je da se njeno raspoloženje promenilo, pa je pomislio da je to zbog toga što je neodlučna. „Evo, na prvom spratu ove kuće ja živim”, rekla je ona, „vrata levo.” Žena je napravila pedesetak koraka, zatim se zaustavila i stavila ruku na čelo: „Ne, ne, ne mogu da pođem”, u njenom glasu su se čuli plač i utučenost. Čuvši to, on se zbunio, hteo je nešto da kaže, objasni, ali je osetio nekakvo unutrašnje olakšanje: „Zašto odjednom, šta se desilo?” Žena se sada izgubila i istim takvim plačnim glasom rekla: „Muž mi je poginuo u ratu” – i posrćući pošla nazad na stanicu.
...Hladan znoj potuno ga je ohladio. Pedeset-šezdeset koraka koji su vodili ka zgradi bili su mučni i teški, kao put ka paklu. Unutrašnja praznina ili unutrašnja teskoba pretila je da ga uruši. Nije mogao ni da zamisli da jedan od manje-više uspešnih dana u njegovom životu neočekivano može da se završi ovakvom nelagodnošću. Sada je, kako bi se oslobodio sažaljenja, morao da se muči najmanje sedamdeset dana, dok ga vreme ne primora da zaboravi ovo.
Dugo je stajao pred vratima sa svežnjem ključeva. Prvo nije znao šta da radi, a onda se trgao kada je video leptira koji se spustio na gornju ivicu vrata. Leptir je bio prilično krupan, crn, na njegovim krilima su bile raznobojne tufne, polen je pod svetlom lebdeo u vazduhu. Želeo je da nečujno pruži ruku i uhvati leptira, ali, nažalost, zakasnio je – on je neočekivano odleteo i izgubio se u tami noći. Dok je otvarao vrata, još je mislio o leptiru. Negde je čuo da oni koji dodirnu rukom crnog leptira ne žive još dugo posle toga.
1 Tamada – u gruzijskoj tradiciji, koja se u postsovjetskom periodu raširila u svim bivšim sovjetskim republikama, predstavlja onog koji vodi veselje i drži zdravice. (Prim. prev.)
prevod na srpski: Sandra Bogunović i Aleksandar Jovanović
(iz zbirke priča azerbejdžanskih autora)
*Nariman Abdulrahmanli (1958), pisac, publicista, prevodilac, scenarista. Autor knjiga: Čovek koji živi u sećanju, Knjiga sudbine, Usamljeni, Putnik, Promaja, Žrtva i drugih, pisac scenarija za više od pedeset umetničkih i dokumentarnih filmova. Preveo je na azerbejdžanski jezik dela H. L. Borhesa, P. Koelja, M. Asturijasa, G. Čohelija, O. Pamuka, A. Platonova, J. Mišime i drugih pisaca.
Comments