Поезија, кроз свесно мишљење, води свог песника, и читаоца, увек ка новом виђењу. Момчило Настасијевић је то сматрао тражењем себе у преласку са усменог на писано. То је Теслино угледавање живе беле голубице или је то, како је записала Естер Хердинг[1] светлост „одозго с неба која доноси осветљење и мудрост на земљи и често је персонификована и представљена причом“. Птице су у поезији истине са крилима гласница које траже мисаоно-духовно поштовање.
Из те суштине ствари песникиња Љиљана Фијат[2] прати своје „Небеске птице“ („Небесни птици“),[3] како је именована њена нова књига, избор из поезије, коју је на бугарски језик превела Латинка Златна (А. Сапунџиева). Књига садржи 20 песама штампаних двојезично (српски и бугарски).
Поезија Љиљане Фијат се чита „скоро без трептаја“, путујући њоме као „чамцем по Дунаву“ који својим током спаја, а поезија суочава сваки његов талас са плавом даљином у себи и изван, као са неким новим сазнањем. Ово је у основи венац од двадесет љубавних песама. Али, љубав је само подстакница, између осталог, да се поетички отворе друге бројне теме чија је прича заустављена у неко „подешено време“. Птице које песникиња види, често су ван домашаја обичног погледа, оне су просто далека тврђава која чува изворну љубав као што је „она пре Христа“ чувена као логична целина бића која се до данашњих дана располућује и губи. Ми се, као људи, тражимо само онда „када нам звезде дозволе и птице небеске“. А оне увек, непрекидно дакле, имају потребу за крилима поезије јер, само са њима могу да прелете ту временску даљину, рекао бих - удаљину. Може се она поетички скратити чак само „мостовима од (...) цветне хаљине“.
Могуће је све оно што логика познаје. Нажалост, општа љубав се у добром делу утопила у цивилизацијски ветар који наноси бригу у љубав и човек данас живи „као да је лето последње“. А где је ту „жудња срца“? Где је кључни разлог и услов да трајемо? Насупрот томе, песникиња види да је доста тога неразговетно и неизвесно.
„Наскакали на облаке
спанђали се са морима, грунула су три вулкана
укрцали у возове седам војски (...)
Жедни попут песка попили смо прегршт
бродова летећих.“
Човек се, коначно, мора одрећи „пољубаца у торбама“, извртања и извргавања логике да би се уклопио у виртуелни свет као наказну творевину отуђења и губљења идентитета чије се делање скрива иза глобалне маске. Збуњени су сви, очито, поезија ипак није, она је била и остала „распамећена“ од „љубави према другом“. Песникиња Љиљана Фијат део те љубави враћа поезији и свом читаоцу, тражећи од њега да овлада егзистенцијалним знањем и вером у једноставност живота и љубави у њему. Тамо где влада носталгија или су нарушене емоције, песникиња усмерава „знаковне погледе“ који траже пут ка лепом („На кога си тако лепа“) јер је у лепом завештана жеља да се за љубав учини племенита мисија па и она како би „језик уплела у речи и птице“. Отуда поетска љубав Љиљане Фијат одише заједничких духом мушког и женског писма поштујући једност емотивног својства како жеље тако и мисли, које као елементи комуникације прекидају сваку тишину и скраћују удаљеност. Она тако спаја могуће тачке дијалога и њена запажања нису дневничка већ мисаона искуства у којима су елементи интелекта и реалне једноставности једно. То је начин да песникиња доведе једно до другог кроз одбацивање привидне спољашње и унутрашње самодовољности која пролазном игром плете паукову мрежу.
Синтагма враћања сваком своје, указује да то није коначно раздвајање бића упућених једно на друго („врати ми све што је било моје“) већ поновно спајање, додиривање, почетак другачијег дијалога који ће се отворити „истинским песмама“. То, заправо, говори да је Љињана Фијат духом поезије добила крила да своје „небеске птице“ мислима надгледа стално им додавајући по које ново стиховно зрно кроз елементе примерене знаковитости у песничкој форми где дужина стихова, и њихов распоред, подсећају на есејистичко кретање текстом. И ширина тих текстуалних референци у свом пресеку има и суштину и њену последицу и носталгију, али и незибежну емоцију која је, овде, једнако песничка и ликовна слика, иза које стоје потписи угледних мајстора слика и језика („Праље“) и мотива одабраних тема. Ту је Сава Стојков, Реноар, Гоген, Перо Зубац...
На крају, Љиљана Фијат схвата поезију као љубав мудрости и она за њу има највећу свеску и читанку у простору који ако не прихватимо као песнички („Песничка“) пристаћемо на заблуду виртуелног стања где царују „ригидни гласови“. Поезија је нешто што се живи, то треба уочити:
„Песме могу да се пишу на длану, у потоку,
на пантљици,
и у лонац да се метну, на сунцу да пуцају,
да се саде у саксији, да се крчме и тезгаре.
На хлеб могу да се мажу и за пиће добре буду;
да се буше попут сира и ваљају потрбушке;
све зависи од песника.
Да се ставе у бочице и буренце;
па ручицом милом ваде (...)
а не живот да му трне, као теби, као мени,
пишући по целом телу, себи самом,
ову песму по чувењу о песмама и песнику“.
Књига „Небеске птице“ („Небесни птице“) штампана је на српском и бугарском језику. Очекујемо повратне рецепције ове поезије на другом језику, а она то истински заслужује, пре свега својом стваралачком снагом чије је порекло у трансценденталном отварању тема певања кроз логос и то онај логос кога је песникиња створила као биће. У средишту тог бића је Љиљана Фијат.
Милијан Деспотовић
У Пожеги,
13. јануара 2017.
[1] Естер Хардинг је једна од првих ученица филозофа Карла Густава Јунга.
[2] Љиљана Фијат (Зрењанин, 1959) пише поезију и стручне радове из економије. Објавила је четири књиге. Живи у Новом Саду.
3] Љиљана Фијат: „Небеске птице“ („Небесни птице“), штампарија „Нима“, Плевен, Бугарска, 2016.
Comments