ЧУВАРИ ИЗГУБЉЕНИХ СТВАРИ
Купићу кутију и у њу ставити све ствари које би могле да се изгубе. Ставићу пар осмеха и понеку сузу, светлости и боје за тмурне дане. И пар неизговорених речи. Ставићу и комад твоје љубави и парче неба за хладне дане. Ставићу све што вреди, закључати и бацити кључ, поклонити мајци природи, Анђеоском водопаду, непресушном извору, ком ћу се вратити када моја душа буде изгубљених вредности жедна. ИЗДАЈА
Ако те ико икада запита да ли сам те и колико волела, само му реци да су због мене разум и срце водили ратове и да сам била Јуда који је издао разум само да би срце, као по навици, за тебе куцало.
АМПУТАЦИЈА
Никада на питање „Шта желиш да будеш када порастеш?“ нисам одговорила „Желим да будем хирург“, до момента када сам пожелела уснама тугу са душе да ти залечим. Зато ти љубим леђа и груди сваки пут када заспиш, пољупцима ампутирајући све туге и боли које на њима понесеш. ТЕСНА КОЖА
„Не бој се, слободно изађи“ кроз кисели осмех упућујем речи госпођици званој Туга која је своју зону комфора пронашла у мојој кожи, ни не слутећи да је оно за мене минско поље и да бих најрадије главом без обзира из ње побегла.
Милица Јефтић је рођена 2001. године у Сремској Митровици. Живи у Руми. Студент је друге године више педагошке школе у Сремској Митровици. У слободно време пише поезију и у будућности планира своју прву збирку поезије. Члан је Удружења МУК (Млади Уметници Културе) у чијем првом зборнику су заступљене њене три песме.
Comments