“Devojčica puna želja i snova koja tada nije mogla naslutiti šta će joj to život doneti, kojim putem odvesti i čemu to sve naučiti. Priča koja će vam zasigurno pokazati koliko treba da verujete u sebe i čudnovatog Anđela čuvara kojeg svi mi imamo negde tajno pored nas. Ona koja je verovala da može ostvariti svaku svoju želju, ali samo iz razloga jer je poželela nešto čistim i iskrenim srcem. Zanimljiv i trnovit put na kome je radosno i sa puno truda skupljala svoje zvezde, svakoj se posebno radovala a uz put naučila puno toga. Ona je verovala, poverujte i vi jer nikada nije kasno za čuda!“
Volela je taj period jutra i večeri kada bi se ona i sestra budile u rane sate gde je sunce tek izlazilo. Probijalo se lagano iza svih brda kojima su bili okruženi a sve je mirisalo na svežinu prave seoske prirode. Uvek bi ih čekao topao domaći čaj od biljaka iz obližnje bašte, koje se tradicionalno beru na jedan letnji praznik Ivanjdan, suše i potom seku. Neodoljivog mirisa, pije se tokom cele godine. Kao nagradu za obavljanje svakodnevnog zadatka, dobijale su topli hleb premazan kajmakom ili domaćim pekmezom od šljiva. Upakovale bi taj sendvič u papir i stavile ga u svoje pletene torbice, zajedno sa knjigama koje su uz put čitale . I dan danas se seća toga. Oseća miris te mekane kriške o kojoj će godinama pričati. Prosto je nemoguće zaboraviti kakvu je čar tada imao taj hleb i upravo zbog toga joj nije bilo teško da ispunjava svoj svakodnevni zadatak. Baka ih je slala i dočekivala uvek sa istim pitanjem. “Da li je celo stado na broju”?! Bio je to tada veliki zadatak za njih dve, da znaju tačan broj, i da ne zagube ni jednu ovcu a posebno malu jagnjad kojih je uvek bilo. Sve livade na koje su odlazile bile su nedaleko od kuće. Tada je još uvek bilo drugih porodica koje su dolazile sa svojim stadima pa se morala voditi posebna pažnja kako se ovce ne bi pomešale sa drugima. Bio je to neki poseban zadatak i život seoskih devojčica.
Junskog kišnog jutra imala je manju nezgodu prilikom čuvanja stada. Jedno posebno, crno jagnje belog repa se uplelo u šipražje kupine kraj puta. Nikada nije htelo prilaziti ljudima, pomalo plašljivo, a ipak njeno omiljeno. Znajući to, bilo je strah da mu priđe, ali morala je pomoći. Bližilo se vreme povratka kući. Prišavši polako da mu pruži pomoć ,jagnje se od još većeg straha zavrtelo oko nje i oborilo je na zemlju. Tom prilikom se povredila i nanela sebi ožiljke koje ima i dan danas. Veoma impulsivnog karaktera došla je kući jako besna. Plačući, govorila je da više nikada ne želi ići na svoj zadatak. Svima je bilo smešno, ali zaista je dobila mali, kraći odmor i ostala kući da pomaže baki i majci u dnevnim obavezama. A tada se deca nisu pazila od povreda. Padala su svuda i kući dolazili puni modrica i posekotina. Za to je postojao samo jedan lek, rakija. Domaći, alkoholni napitak od šljiva koji je čistio i one najdublje rane zbog kojih su vam suze same tekle niz rumene, dečije obraze.
Kao devojčica od nekih šest godina nije mogla puno pomoći. U danima kada su roditelji radili na njivi nedaleko od kuće, nosila bi ručak i kafu, bila glavni potrčko kako bi ona to tada nazivala. Kada bi baka skuvala ručak koji bi se uglavnom sastojao od sveže skuvane čorbe, mlečnih proizvoda i ručno sukane domaće pite, ona bi otišla do livade koja je u rane letnje dane bila prekrivena cvetom belih rada i visokom zelenom travom. Tamo bi veselo ugledala roditelje i pozvala ih na toplo pripremljen obrok. Nije volela često silaziti niz tu strmu livadu nedaleko od kuće jer je to umaralo. Imala je tu svoju lenju stranu, ali sa godinama ju je prolazila, kako su je pristizale obaveze.... zvane Život!
(odlomak iz rukopisa romana
„Zvezdani put“)
*Marijana Lučić, rođena 1997. godine u Priboju. Završila je Visoku Hotelijersku skolu, smer Gastronomija, kulinarstvo.
Pisanjem se bavi nekoliko godina. Pored pisanja, bavi se i fotografijom i muzikom. Živi i radi u Dubaiju.
Comments