Кратки роман Славице Гароње Под Месечевим луком једно је од оних пријатних изненађења за критику и читалачку публику, када се ново списатељско име огласи даром, умећем, свежином, али, рекла бих, и логиком традиције приповедања на овим просторима, те непретенциозно назначи линију једног значајног и виталног континуитета.[1] Пратећи лирску повест о насиљу и љубави, о трагичној судбини лепоте, о осрамоћеној али материнством просветљеној жени, о судару народа, цивилизација, људи, обичаја и вера, читалац се осећа као у познатом, често сањаном сну у коме је све јасно и предодређено, било па ће опет бити, у коме му није неопходно дошапнути о којем се времену, ком простору и којим народима и верама ради, јер све то он већ поуздано зна, слути, препознаје као зов прошлости, диктат историје, људски нагон, причу из давнина, бајалицу на језику наученом с мајчиним млеком.
Да ли је теже стварати на постојећој матрици, у сенци ауторитета, приповедати познато тражећи властити пут и отклон, исказивати нов сензибилитет у старом руху, а заправо преодевати старину, и општост у њој, у исказе новог сензибилитета, тако да се истовремено добијају старинска лепота и узбудљива ововременост, да ли је, дакле, теже одабрати такав смер, или се привидно комотно сјединити с новим (које никад није апсолутно ново) – реторско је питање. Могућно је, интригантно и креативно и једно и друго – битан је резултат.
Славица Гароња одлучила се за први модел овако опасног пута. Своју јунакињу, сеоску девојку изузетне лепоте и вечите женствености, сместила је у сурову бајку прошлих времена. Очеву и братовљеву миљеницу, младицу пуну патријархалних врлина, лепотицу коју чак и друге жене из породице и села воле, интуитивно свесне крста који мора понети таква изузетност, попут грома погађа судбина. Осрамоћена од Турчина, изопштена из идиличног, али и суровог породичног гнезда, она налази равнотежу у материнству, у претешком раду, у служењу, патњи, жртвовању своје телесности самоћи. Горда у несрећи коју умало није платила животом, свесна да нема повратка, Стамена живи у испитивању своје новонастале, рањиве стамености, али и поражавајуће истине да јој се мушкарац кога је физички унаказали у борби за своју невиност и достојанство села, народа и вере којој припада, да јој се тај сурови незнанац допада. Силе привлачности јаче су од осећања припадности свом породичном, националном јату, пореклу од искона: антички сукоб индивидуе и средине, трагична кривица без кривице, све дејствује по древним и неизбежним законима у којима јединка нема право на слободу изван колектива и историјске нужности.
Под станковићевским Месечевим луком, означени неприличном жудњом осуђеном на трагични крај и пре почетка, двоје безвремених јунака доживљава филмском брзином читав живот у кратком исечку времена поклоњеном да осете себе, тајне пути, горчину издаје, дубину предавања, лавиринт несвесног и подсвесног, мазохистички занос и реалност отрежњења. На фону њихове индивидуалне патње, под јарким осветљењем њихове краткотрајне, егоистичне среће, промичу, у вешто скицираном и сенченом крокију, патње других, епизодних јунака (оца и браће Стаменине, младића коме је пре трагичног заплета била обећана, робињице која у беговским дворима пева своју тугу уз тамбуру), све једноставне у деобама и мржњама од којих нема одступања, али и сложене од суптилних нити љубави, усуда, дубљег разумевања трагичних односа, неочекиваног испољавања племенитости и витештва на обе зараћене и непомирљиве стране.
Приповедање Славице Гароње уроњено је у каноне, али се на све стране отима, прелива, осавремењује, психолошки нијансира и остварује паралелизам заснован на дубоко запретеној и трајној мелодији народног језика, фолклора, симбола колективне припадности и одређености том припадношћу. Заједничко извориште јесте песма („Позвала ме је тихо, та мелодија, као прелаз у сан“, гласи почетак романа, „Неочекивано, као сва чуда што долазе“.) Песма, дубоки траг у времену и оличење емоције која кроз њу увек наново проговара неизгубљеном тензијом, неуништивим сећањем „на немирној граници светова и човекових осећања“.
Роман Под Месечевим луком писан је пре данашњих подела, несрећа и мржњи. Пре најновије историје. Читала сам га својевремено, стицајем случајности и околности и у рукопису, као стару нову бајку, као песму у прози, као обновљену причу о лепоти као казни, за себе уживајући у изналажењу традиционалних мотива вазда савремене народне књижевности, опомињући се потом месечинасто трагичног Боре Станковића и сетно мудрог, надвременог Андрића. Рекла сам себи: анахроно је, али и модерно ово казивање, традиционално, али и самосвојно; ево нечега што обнавља невидљиву, али и те како постојећу линију, ваздушасту стварност приповедања везаног за тле и народ, а чудно ослобођену и простора и времена. Универзалну стварност под мудрим каменом који омеђује наше небо.
После новог читања мислим исто и зато исписујем ове редове прихватања једне давне, генима испричане приче, у окриље савремених прича о нама, о константама нашег лирског, епског, историјског, колективног и индивидуалног постојања. О нашем животном и књижевном трајању, упркос ко зна све чему. Чиста и једноставна као каква народна резбарија, запета попут струне на старом инструменту, проза Славице Гароње спаја у себи неколико интонација: ону из народне приче, плаховитост и страственост једног Боре Станковића и нешто од атмосфере и тона непревазиђеног Андрићевог причања.
[1] Овај текст Љиљане Шоп (под истим насловом), објављен је у НИН-у, 17. септембра 1993. године (бр. 2229), пропративши прво издање романа (Рад, Знакови поред пута, 1992), а који је ушао и у ужи избор за НИН-ову награду.
Comentarios