ОНА КОЈУ ЈЕ ВОЛЕО МОЈ ТАТА
Она, коју је волео мој тата, која личи на анђела са небеског свода,
има топле и лепо обликоване руке; која је сунце везивала у коси
и дисала свежином пролећа; снажна и лепа попут војвођанске равнице
расла у друштву маме и тетака; становала недалеко од поште
у центру села, где је мој тата паркирао ауто, у жељи да је сретне.
Која је умела да говори тако да човек занеми;
грлила се са небом и земљом и коју
људска рука и тело не може поново да створи.
Да ли се сети мог тате (и неких других, можда, који су сада,
такође, нечије тате) и који су је волели, слушали њене мисли
брже од светла, на месечини, опчињени од љубави и заноса?
Она, коју је волео мој тата, због које му је дан био нестваран,
све док није срео моју маму и дао јој оно мало срца преосталог од оне
коју је волео; да ли зна колики би човек био ја, какве бих био
снаге и лепоте, какви би ме гласови засипали, жеље какве бих
остваривао, најлуђе и насмелије, да је хтела мог тату само да
погледа својим страсним очима; да му уђе у срце паћеничко,
да га воли ћутњом и у разговору, све више и више?
Да ли се сети тога, док сваки дан, тужна и остарела, прашину брише
и над њом се и око ње љуљају зидови њеног хладног стана, попут кише
је засипају успомене, док им пали свеће, она, коју је волео мој тата?
ПЕСМА ЗА МЕРИ
О, Мери, што сишла си са црне планине, оштрија од јатагана
и лагана као коло банатско.
Господарице неколико стотина хиљада коњаника.
Путујеш ли у земљу тјудорских ружа
као клавир или пратња мени, близанцу створеном према твоме лику?
Бојиш ли се ненастањених места,
помрчине, пустоши и војника?
Или да ће пустињака ћерка запленити моју љубав
у лози винограда с цветовима који не вену?
О, Мери, која си тврда земља и сав живот на њој,
а постидна када видиш елегантног мушкарца
који је без икаквог задржавања.
Разлупаћу сваког који се усуди узнемирити
пеге на твојим бутинама и твој тен боје кајсије.
И ко стави твој профил на прамац брода,
а твоје срце уместо крста на бело постоље.
И шта ће докторат неком ко има таква бедра, Мери,
и оставља по улици шарене трагове док хода са осмехом?
Рапсодија у плавом, уметност ренесансе, наука о људском телу
од Леонарда до сада, шангајски џез оркестар,
то си ти, за мене, Мери, који сам напуњен ваздухом
и разорен годинама.
Док ми шапућеш у чудној пози оних који не знају
да ли би требало да крену напред или назад,
с очима ненавикнутим на мрак,
оборена на тле, поребарце, знам
да ти нема равне под небом овим, иако те не познам.
Иза нас и после кише овде ће певати стотине певача,
срећних и уморних од постеље, али нико неће, као ја,
спасавати себе, не осврћући се,
одважан и светлуцав од твог имена.
И зато, Мери, са гласовима између два света
ја певам о теби која пробуђујеш планине и звезде.
Ти, паклени цигански танго у Ројал Фестивал Холу,
можда мислиш да те волим на неки безуман, недокучив
и свести недоступан начин.
Ја, становник Панонске низије,
једино чега се бојим то је – да ми је душа бесмртна,
да ми је у рукама мапа времена чији листови не бледе
и да нећу заспати од твоје женске нежности, о Мери.
ЕМАНУЕЛА
На све стране су лепота и љубав, држиш ме чврсто, говориш.
Париз је град који сам видео захваљујући Карлу.
У 15 сати ме је звао да пођем са њим,
у 16 сам рекао оцу,
у 17 смо кренули.
Недељу дана смо провели у Паризу,
смештени у кући за најстарију забаву.
Тамо је било најјефтиније.
Уређаји по које смо дошли нису били готови.
Увече је била рација, похватали су блуднице.
Нас двојцу нису дирали.
Париз је место које сам замишљао одувек.
Он је оно што раскликтава душу.
Од Трга Конкорд до Тријумфалне капије.
Дуж Јелисејских поља уз десни ивичњак су кафићи и биоскопи.
У једном од њих
непрестано се приказивао филм „Емануела”.
Карло и ја, у публици, причали смо на мађарском,
да нас наши не би препознали.
Изненада,
на српском,
неко је викнуо, у првом реду,
видевши голу Емануелу, како бесрамно пуши цигарету:
„Каква брда, какав дим, брате!”
Попадали смо са столица.
Филм је трајао 105 минута.
Ти си сигурно гледала скраћену верзију, рекао си, врло!
Еротске фантазије по истоименом роману Емануеле Арсан.
Карло се оженио, добио дете.
Био је код тетке у Бечу, када му је позлило.
Много је пушио.
Дали су му нитроглицерин под језик и рекли:
„Ви сте ауслендер! Ко ће то да плати?“
Окренули су се и отишли.
Као да је пун мрака и да је губав.
Тако је умро Карло.
Збогом, полубрате!
А у моје двориште дошла су двојца са секирама,
са крамповима,
и тражила 2.000 евра да посеку бамбус.
Безгласан сам као бубица и мањи од маковог зрна гледајући у звезде
на твојим рукама налик на дијаманте,
на звезде које лете као пилићи заплашени на све стране.
Близу је лето, затвори очи, отићи ћемо до фонтане
„Четири лава”.
До чесме на узвишењу од три мермерне степенице.
Да бацимо новчић за срећу, за Карла, за бамбусе.
Емануела,
ко зна нисмо ли невидљиво већ давно у вези и није ли то
љубав?
ПИСМА
„Па шта мислиш сад?” – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Она је отишла некуда.
Можда није добијала моја писма.”
Црњански, М. (2013), Есеји, Rangier Axel Springer doo Београд, стр. 31
Драги, и данас сам се зауставила у пролазу, на месту нашег растанка,
где тражим, као воду, наш чудесни живот.
Касна је ноћ и прети ми опасност да се угушим.
Замишљам кућу у којој ме чекаш и постељу под кровом,
у башти шуме храстове и гомиле шљунка на обали,
где предаваћемо се ватри,
сваког дана,
сваке ноћи.
Ни најчистији не знају у шта су умешани
и шта се све затровано може измерити њиховим корацима.
Умрећу.
Можда, од стида,
од страха,
можда од гриже савести,
или од умора, можда,
али нећу умрети
без љубави.
Шћућурена ишчекујем твоја писма.
Драги,
мени је свако потребан,
у овој чежњи и самоћи,
док осећам сву ту белу неизмерну тишину,
видим каква стада у трку како се вијају с ветром и прашином,
плачем сањајући да ме љубиш по улепљеној коси.
Твоја писма још увек на моје срце не падају.
КАП ВИНА
Међу нама нема прожимања, нема миловања,
нека усамљеност само.
Наше сенке, које су се мрсиле и стапале,
више не миришу.
Носимо мале, живе ране и мисли,
улепљене муљем и прашином,
које смањују нам живот
сваки дан.
Наша, у винску флашу зароњена срећа,
као глув и нем сведок прати нас,
као сутон,
оштра,
попут судаца,
и свака кап овог вина кап је крви
одједном, згрушане,
док струји вечерња свежина,
истечена из наших срдаца.
Др ек. Љиљана Фијат рођена је 24.01.1959. године у Зрењанину. Објавила је монографију „Мере против прања новца у банкама” (2012), а у коауторству са др Александром Чуданом књигу „Ризици и превенција прања новца” (2015). Ауторкиња је и коауторкиња двадесет научних и стручних радова. У литерарној јавности се појављује од 2011. године, учешћем на књижевним конкурсима. Заступљена je песмама, причама, путописима у бројним зборницима, као и у часописима („Златна греда”, Бдење” „Луча”, „Свитак”, „Српска вила” у Републици Српској, „Глас Холмије” у Републици Црној Гори...). Награђивана je и похваљивана. Објавила је збирке поезије „Софија од Месеца” 2011. и „Осећање Принципа” 2016. године. У Републици Бугарској објављена јој је двојезична књига песама „Небеске птице” коју је приредила Алтенка Сапунџиева, 2016. године. Члан је Савеза књижевника у отаџбини и расејању (СКОР) и Друштва књижевника Војводине (ДКВ). Живи у Новом Саду.
Занимљива књижевна индивидуалност, а избор песама је за похвалу! Лп :)