САН
Моји кораци постају све тежи
Што више корачам теже ми је.
Не знам да ли ми је Свемогући
послао сва ова искушења и боли.
Моје зоре постале су тамне
Кад ме је туга пробудила
Када су се жеље изјаловиле
Када је само ватра и испод и изнад мене била.
Седећи, сам
Изговарајући здравицу сам свој бол испијам.
Ако отворим очи и престанем да сањам
С неба у прашину пашћу.
Снови моји, молим вас, живот мој постаните
Несрећни дани нек су само дневно сањарење.
О Боже, пробуди ме из мог живота или
Ме пусти да заувек у сну останем.
БОЛ
Љубав се упила у моје тело, Не могу а да не певам љубавну песму. Свака од песама које сам написао Заклетва је коју сам дао истини. Искре које видите у мојим очима Да ли су светла која долазе са неба? И жеље што процветале су у срцу Да ли су мирабилис које никада нисте видели? Моја нада никада неће увенути, пресушити Пролеће у души мојој увек цвета. Постоји велики бол који је у стању да Оживи моје вене и кости. Настао сам из љубави према Свемогућем. Да ли живот зна ко сам ја? У мом сићушном телу, у мојим малим груди
НЕБО
Живот је убио сву моју страст,
Попут нара стеже ми срце.
Хтео је да моју нежну белу душу
Обуче у црну хаљину туге.
Сва моја нада слаби и бледи
Моје планине падају на земљу.
Из дана у дан душа моја губи снагу.
Муња се у мени цепа
Груди као да ће ми покидати.
Бојим се, Господе, тако се бојим
Шта ако ми цело небо на главу падне?
Превод: Валентина Новковић
Јахонгир Номозов је млади узбекистански песник. Рођен је 1997. Бави се писањем поезије и новинарством.
Спасибо! :)