Infinito mar do meu desejo
Camões
Beskrajno more moje želje
Kamoiš
Kad god se setim mora prođe me laka jeza - talas i krilo - od temena do nožnih prsta i poljulja za tren zemlju ispod mojih nogu.
Izvedite čoveka iz balkanskih planina na more i vi ste otvorili jedan opojan praznik sa radosnim svitanjem i neizvesnim sutonom. Želja za morem mora da se sakupljala i rasla kroz pokoljenja i njeno ostvarenje u jednoj našoj ličnosti žestoko je kao eksplozija. Izlazak jednog plemena na more to je početak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo većih izgleda i boljih mogućnosti. To je odlučni čas u istoriji vrste, ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru s morem, samo u drugom obliku i manjem obimu.
Nastojim da dobro razmotrim ovu neopisivu nežnost kojom me ispunjava sama pomisao na sivkasto belu boju galebova perja, na mirne talase koji u sebi nose sunce, nebo, odraz obala, naše likove i lome se s muzikom koju slušamo u pobožnom zanosu. Dolazim na misao da su to one daleke i divne igračke za kojima plaču seoska deca, u našim planinama, noću, dok im majke uzalud nude dojku koja ublažuje samo prvu žeđ i glad.
Ostavljajući tvrdo i oporo kopno i prelazeći na nemirni ćilim koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom prelazu na putu koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom prelazu, na putu koji vodi ka oduhovljenju. Zaista, spavajući na brodu oko koga peva more dolazi čoveku misao da je to samo prvi korak ka putovanju ka netelesnijim elementima radosnijih i viših svetova. Kao da se ide od krutog preko tekućeg do vazdušastog, i tako sve dalje i dalje.
Sam izlaz na morsku obalu daje iluziju da putujemo ka savršenstvu. Prestaju šume koje pritiskaju i zastrašuju duh i u kojima se sve dave i nadskakuje u neobuzdanom rastenju. Bilje postaje sve ređe i plemenitije, izdvaja se i usamljuje. Omorika postaje kiparisom, planinska divljaka slatkom smokvom, a bezimena trava ruzmarinom. Ogromne glečerske reke sivog kamenja koje se ruše niz strme planinske padine, postaju sve tanje, sitnije, i na samoj obali pretvaraju se u morski šljunak, pun tajanstvenih šara i likova kao nerazumljivih poruka.
Isperite usta morskom vodom! U njoj ništa ne trune i zato je dragocena i sveta kao lek, vradžbina i još nesavršen oblik večnosti koja nas čeka. Gorka je, ali gorčine se ne treba bojati: gorčina znači rastanak, a rastanci su neizbežne stanice na putu ka savršenstvu. Poverite vašu brđansku tugu moru, ono je beskrajno i neodoljivo kao naprastan poziv na dalje putovanje. Tu na kamenoj ivici na pogled mora, umukla je naša brđanska pesma i završila usklikom zadivljenog iznenađenja.
Postajemo laki i vešti. Brodimo.
Čini mi se da gledam kako brđanin pričajući sanjivim glasom, u planini, kraj vatre liči na diva ispolinski velikog i teškog polako pretvara u mornara i sitnog matroza koji sa dva barjačića u raširenim rukama visoko na katarci, sav postaje znak ili slovo, jedno jedino slovo u sažetoj rečenici diktovanoj naprečom nuždom. Pri pomisli na gorku stihiju u kojoj se tako gasi svako ime i briše svaki lik, širi se u meni nerazumljivo ganuće i postaje bez granica.
Talas postaje krilo. Bivamo bestelesni i srećni. Letimo. To nije više “kao vino crveno more” po kome brode galije i junaci nego “neiscrpni okean ljubavi božije” čiji je šum čuo jedan isposnik u tišini svoje ćelije. Šum u ušima čoveka koji bdi u hladnoj noći. Taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega, znači da smo pri kraju puta. To je poslednja reč svih mora ovoga sveta. U našoj samoći, služeći se još uvek čulima, ali ne više za čulni svet, taj šum ima da nas prenese u predele gde se ne zna ni zvuk ni za tišinu. Zato mi pruga mora u dnu vidika izgleda uvek kao kapija koja odvodi sa sveta a huk talasa kao poslednje što pozajmljujemo od ove zemlje. I ponori od sjaja koji se prolamaju ponekad, leti na olujnom nebu nad morem, samo su blede nagovesti unutrašnjih okeana jer sva zemna mora ostaju za nama - ni talasa ni krila! - kao simboli koje smo prevazišli.
(Politika, god. XXIX, br. 6-9, 1932, str. 16)
*ispolinski - enorman, titanski
*matroz - brodar, sluga na brodu
*Kamoiš - najveći portugalski pesnik
Opmerkingen