НА ЛИЦИМА ОЧИ
За Наду, мајку
Могла бих књигу написати о њима. О непомичним лицима у монашком миру. У годинама обилажења места њиховог тиховања. Обитавалишта створених, од света бежећи. У проучавању њихових силуета на иконостасима, осликаним зидовима, окренутим на све четири стране света. Опседнута њима, женским ликовима, у трагању за објашњењем, за просветљењем тајне измешане са болом душе.
Богородица у полупрофилу, испружених руку према сину. Живопис осликава правилне црте лица. Окером исликане, са зеленкасто подсликаним сенкама. Лик добија материнску осећајност. При неком другом сусрету, на неком другом месту, са Христом је у крилу, лица озбиљна и строга. Облик усана и браде одаје одлучност и пркос. Лица час издужена, оштра, мршава. Час обла, мирна, сталожена. Па попрсја светих жена у низу. Света Марина, Св. Јефросина, па Св. Марија, делимично оштећена, до ње непозната светитељка, млада толико, да заплачеш. У руке им стављени различити предмети. Обучене у одећу различне боје. А лица изван туге, и беде и плача, и ридања неутешног. Ни трептаја, ни сенке. Не види сeбе, а волела би да мoже, уз њих. У молитви, као смирену монахињу Јевгенију. Себе пред богом прострту. Чак ни да јој друштво прави Јефимија,
красне речи, не види себе. Њега, Јединог, на помоћ не призива, још. Иако јој је име у великом тројству омеђено вером и љубављу. Посећује храмове, трага. За неком својом одгонетком до које би сама, без ичије помоћи да дође. Уочава облик лица, дужину носа, руке обавијене око чеда или крста, бледило образа. Суочава се са очима, на крају. Увек направи нагли неконтролисани покрет кад дође до очију. Трза главу уназад, затегне вратне жиле. Белоушка, кад је неко дотакне. Наречени поглед упућен је Христу. Брижан и тужан, и топао, с љубављу. Зачудно сетан, у видљивости неког тек долазећег јада и спремности на страдање. Проницљив и усредсређен. Са којег год зида да гледа. Које год иконе. И тих, и благ, и племенит, и коначношћу обојен. Понире у потиснуту свест давно прошлог времена. У детаљу само. Ко бритва кад севне. На прагу, права, танка, млада, дрхтава. Крај ње дете. Тек за сукњу руком да се ухвати стигло. Сукња набрана, ланена, ткана, чиста. Дете стисло мајку и сукњу. Високи, риђи мушкарац и дебељушкаста жена, доброћудних жмиркавих очију пред њима. Мушкарац чврстим, кошчатим р укама у зима дете у наручје. Фини риђи брк дотиче детету образ. Окато, тамно, занемело од наслућиване промене. Задржани плач у напућеним уснама, набраној бради, врху носа. Иди, 'ћери, ујаку. Ујак те води кући. Речи тражи, с муком, успорено. Преваљује их као туђе. Цеди их. Шаптач у њој успорава док не занеми. Мушкарац се поздравља, излази на сокак. Испред њега пуначка жена ваља к ораке. Дете се окреће. Преко мушког рамена види усправљену прилику, без покрета, без суза. Окамењену. Очи само, све веће, п оглед би да продуже до коначишта.
Сад зна. Очи жене на прагу, пуста туга. Очи жена са црквених зидова, туга неизрецива. Замрла душа. Коначност, фаталистичка п омиреност да б аш тако, и никако другачије, мора бити. Када жестина бола пређе у аскетску одлучност вечитог трпљења. И није било о нога: немој мајке заборавит. Као да јој је право упамћивања било ускраћено оног тренутка кад су јој дете одлепили од чисте, ланене сукње. Одузела себи право на детиње памћење оним: иди, ћери, ујаку. Детаљ остао у детету. С ремена на в реме, само ко бритва кад севне. Тргне се у препознавању очију, крупних, граорастих, што би да се поведу за дететом у туђем наручју које замиче за удолину. Није касније питала, ни тражила објашњења. А свеједно, бледа жена монашких очију, при крају земнога хода, желела да објасни. Да се оправда, или себи олакша, можда. За одузету радост живота са чедом. За човека што се одметнуо од ње са жешћом и кочопернијом. За немилост у роду. Помањкање места за њу. Прекост свекрве у новом дому. Илобазност одраслих пасторака. Њега, невољно прихваћеног, од других јој изабраног. Спотицање о то окато, малено, мило и нежељено. Скривање колача и јабука. Дотурање кришом гладним устима. И онда, жеља добрих људи без порода да им кућа оживи. Да спасу, како верују, и њу, и дете, и себе. Док прича очи су јој као да није одавде. Врдула, поглед јој не може ухватити.
А хтела би да се загледа у њих. Мирно, без трзања, после толико година. Са одгонетнутом тајном погледа. Силним покушајима да се суочи са зимоморним очима родитељке. Болом у сусретима са истим. Мисли да зна како у судбинским данима превазићи недаће. Како се
заштитити од погледа замирања. Као у средњовековном тексту: И нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку... Чини јој се да зна.
из збирке прича „На лицима очи“, Багдала, 2004.
Comentarios