Др Ана Стјеља
У САГЛАСЈУ СА ДУХОМ
̶ трагом збирки поезије Власте Младеновића
„У сагласју са Мокрањцем” и „Фусноте за Мокрањца” ̶
“...Док постоји сенка,
има и светлости,
поезија сја...”
Напајајући се духом на шаркаменском врелу, песник и “раб поезије” Власта Младеновић, исписује стихове одевене у рухо модерног а у сагласју са традиционалним. У томе му пут осветљава велики Мокрањац чији луч гори несмањеном јачином, већ читав век. Усидрен на Мокрањчевом броду што пркоси валима сурових вода садашњице, Власта Младеновић пева о песнику, о свом роду, о поезији, о слободи духа, о вечитој борби добра и зла...
Збирке поезије „У сагласју са Мокрањцем” (СКЗ, 2015) и „Фусноте за Мокрањца” (Културисток, 2016) оде су песнику ̶ духовном витезу, обичном смртнику кога музе успављују лиром, човеку који се не предаје ни у најтежим тренуцима људског постојања. Песник као револуционар снажног духа, као владар из сенке у чијим рукама је мач скован од знања, главна је окосница збирки поезије Власте Младеновића. У једној од својих песама из збирке „У сагласју сa Мокрањцем” песник каже:
Ја сам поезија,
ја сам поезија,
у којој свет је сажет,
свеж сам цвет,
свежањ речи,
сјајан букет
који дише,
ал’ га нико не мирише.
У песниковим стиховима, наслућује се “усмени бол”, презир према садашњици и бескрупулозности појединаца и маса, док се искрено и без патворености, величају истина, нада, род, отаџбина и њена традиција.
...У Тамничу сам,
после много векова.
Улазим у историју.
Препознајем старину,
опет видим моју домовину.
Чујем српски језик...
Збирка поезије „У сагласју са Мокрањцем” доноси и низ духовних песама, у славу Христа и његовог страдања а на симболичном трагу “крста” који сваки песник, у име своје части, храбро носи до своје Голготе.
Радије ћу и ја
страдати ради Христа,
нек ропће поезија
срца чиста,
нека страдам,
зарад истине,
макар сам.
Одбацујем милост
сваке људске власти,
о какво дивно подвижништво
у немилости бити због части.
Песник као истински Орфеј који дозива своју Еуридику, “по жељи Мелпомене”, пева слободно и живи слободно. Обраћа се великом Хамлету у нади да ће му он дати одговор на питање које мучи човечанство. Хамлету се и јада, као најприснијем пријатељу:
Нема дилеме,
краљевићу Хамлете,
ствари су зле,
иако сунце
јарко бди,
у мојој земљи
жиле су промрзле,
у ваздуху нешто
страшно смрди,
трулеж лебди.
Бити “у сагласју са Мокрањцем” значи бити достојан предака, одужити им се на било који начин. Песник као мисионар који походи стране земље и шири своју мисао, настоји да кроз своје стихове, макар на трен, позове свој род на незаборав. Такође, бити “у сагласју са Мокрањцем” значи достићи хармонију, достићи склад тела, уморног од туробне свакодневице и духа, истинског и надахнутог који је кушао божански нектар.
У другој (најновијој) збирци поезије која носи наслов „Фусноте за Мокрањца”, песник Власта Младеновић наново потврђује своје песничко умеће. На “маргини фуснота” песник нам даје “кључ поезије”. И даље верује да је поезија слобода, извор живота и тајна опстанка света, зато пева:
...Поезија се не учи,
она се ствара,
јер је ствар,
јер је твар
Божјега дара.
На маргини, фуснота,
место је где се крије
кључ поезије,
извор вечног живота,
године, цифре,
решење шифре,
свака чињеница значи.
Трагом знаменитих предака и традиције ̶ највреднијег блага српског рода, Власта Младеновић компонује поетске руковети, у славу Мокрањца.
Музички дар је наследна особина,
особеност је судбина.
Надахнут од Господа,
Мокрањац је певао
у име рода,
мешовити хор је глас народа,
колективно памћење,
„вјечнаја памјат“.
Написане у сетном тону, понеке песме звуче као ламенти над давно прохујалим временима неког давно изгубљеног света и неких у неповрат изгубљених идеала:
Старац сам седи
који седи на обали
велике воде,
сећајући се времена
кад су идеали,
о водо,
водили до слободе.
Сад гледам
како бродови-године пролазе,
поломљена су моја крила,
плачем и машем
али нико да стане,
нико да пристане.
...Помирен са самоћом,
скупљам смеће
на обали одлазеће реке,
пребирем камено цвеће,
исписујем крупне речи
на ситном песку,
по чему ћеш ме препознати
кад сунце зазлати...
У свој песнички “нотес”, Власта Младеновић записује своје поетске мисли, посвећујући их својим пријатeљима по перу, сродним душама, “писцима у Христу”, које је као и њега, задесио исти песнички усуд. Док пише своје поетске бисере, песник “изгрева” а ту ватру у очима му пале “весталке храма културе”, “сведоци његове духовне авантуре”. Док се песник спушта низ Озрен, тај чудесни Олимп Неготинске крајине, за собом оставља успомене, с презиром гледајући на песнички свет, увек одан истинском путу. О смислу поезијe, песник каже:
Поезија има ли смисла,
туга ме нека стисла
а сав сам расут –
тежак је песнички пут.
Али идем, али певам,
успут остављам траг,
нек се нађе,
можда се вратим натраг.
У једној, готово побуњеничкој песми ове збирке, песник се поистовећује са великим Хомером, што чезне за својим миром ̶ својом Итаком, напустивши све ратове и вративши се у своју Хеладу ̶ свој скривени песнички свет. Гласом плачног славуја, песник пева о епохи која је мрачна, која је жалосна и над којом се надвио црни облак. Док “трпи ноћ” у којој је и “тишина мучна”, песник отвара своју душу и кроз стихове проговара:
Мрачно је доба,
епоха стида,
мој је соба
без зида,
на души отворена рана,
узалуд се рида,
нико не чује плач славуја,
мучна је тишина,
боли, боли истина.
Власта Младеновић проговара и о свом завичају, свом Шаркамену, али и о песницима с југа, “писцима без адресе”, о заблудама, “чудесним опсенама светлости и сенама чудесне васељене”. Песник као путник који “заваљен у удобност бесмисла”, “возом за нигде”, “путује у друштву мртвих песника”. И сећа се, и памти и верује... Под теретом дуга предака од којих је наследио песнички дух, снагу и полет, песник са дозом самоироније завирује у ћошкове сопствених илузија, крвљу исписујући оду:
Наследио сам дуг,
па сада дужан
плаћам музику
за славље и тугу.
Сав у дугу,
не видим слободу,
мада крвљу пишем,
певам оду.
Бранков проклети полет,
Дисов душевни понор,
Настасијевићев лирски круг...
Списак је дуг.
Поезија као “радост и бол и лична симболика”, постала је жиг на души овог Орфеја са истока. Њу велича, њој се клања, од ње преза и њој се диви, уздижући свој дар од Бога дат. „Фусноте за Мокрањца” које је тако брижљиво и самопрегорно записивао и скупљао годинама, с надом да ће их некад преточити у стих а потом и у књигу, Власта Младеновић је завршио још једним властинизмом:
Реч моја беше бритка
као сабља, љута бритва,
оштрица мача,
сада је стишана,
повучена, увучена
у корице књиге
чека свог тумача.
Comments