top of page
Writer's pictureEnheduana

Bojan Stanišić: Izbor iz poezije

Updated: Sep 15, 2021





СЛОВЕНСКА КРВ



Душо моја што те из века у век стари ветрови гоне,

као буре и олује брод по далеким морима у дубокој звезданој ноћи;

огњишту предака мојих на којем се обредне ватре једне из других пале,

прождирући те као лавови у пустињи својим пламеним језицима

док си се од крви, коже и костију као грумен злата одломљена

из праха и пепела за нове путеве подигла;


ратнице из давнина што си бојна кола у далека сазвежђа упрегла,

гонећи непријатеље своје на коњима од опсидијана и жада;

светлости незалазна што си се отргла од сунца и месеца на своме опходу

с једног на други крај хоризонта, кљуцајући у живе ране свемира;

ти царице небесна која свете тајне дознајеш кроз божанствена магновења,

играјући и плешући за љубав и слободу у вилинском колу звезда;


у ком језику да нађем ту неизговорену реч којом бих те описао

док низ златне косе и дуге хаљине ангелске

као семе нетрулежно изнова падаш у бескрајна поља пшенице;

којим именом да те назовем док дан и ноћ мењаш своја лица и обличја,

док на Голготу света и човека за веру своју као први Хришћани идеш;


миомирисни цвете крстоликих латица што се отвараш

према златножутом небу, црвен као крв и плав као дубина морска;

у великом точку живих и мртвих као невеста пред олтаром постављена

да се кроз сва времена и вечности око њега окрећеш,

са венцем на срцу и трњем голим и босим, као свети анђео пред Богом.



УСТАЈТЕ МРТВИ



Устајте мртви! – куцнуо је час!

Развалите врата и отворите широм прозоре да уђе светлост у окречене гробове живих!

Опљачкајте им домове, избаците их напоље из њихових хладних и изгужваних постеља!

Подигните ломаче, упалите ватре, спалите их као јеретике који су отпали од истине!

Нека им ветрови ваше освете разнесу прах и пепео преко Раскршћа проклетих!


Опседните њихове градове, освојите тврђаве, порушите куле и замкове!

Ослободите утамничене и невине, пустите на слободу поштене и честите грађане!

Поскидајте им са лица њихове маске срасле са кожом и костима и растерајте пожутелу паучину што им се накупила између очних дупљи!

Нека пламени језици с онога света прогутају таму и помрачину њихове свести!


Свргните краљеве, протерајте кнезове и војводе, поскидајте са њих све што је вредно!

Разбаштините те старе федуалце и богаташе, заплените им сва њихова блага, одузмите им земље и имања и успоставите нову аристократију!

Спалите им књиге и укините законе, разделите земљу сиротињи, нахраните гладне и напојите жедне!

Отворите амбаре и похарајте им богате житнице и посегните за свакојаким обиљем с њихових плодних и набујалих њива и мирисних ливада!

Судите им по савести и правди и по обичајима ваших далеких и давно заборављених предака!

Праштајте грешницима, благосиљајте неуке и просте, утешите несретне, вратите вид слепима и слух глувима, нека проходају хроми и убогаљени и оздраве болесни телом и духом!


Изађите на улице и тргове, упалите бакље, покажите праведнима пут!

Нека се слави, игра и пева о слободи на дан вашега свечаног уласка у престоницу живота!

Ухватите се сви заједно у коло, плешите до изнемоглости, попадајте једни преко других као зрело класје по бескрајним пољима пшенице!

Заиграјте у славу љубави и страсти ослобођених окова стида и лажнога морала,

заоденути једино небом и покровом од сунца, месеца и звезда у своме вечном и непрестаном кретању!

Нека дође краљевство Чистих и нетрулежна лепота њихове душе!

Играјте и плешите као у трансу у дане Страшногa суда!


Устајте мртви! – куцнуо је час!




СВИ СВЕТИ



Загледах се у тамне вилајете душе распете између твоја два ока

док гладне муње из њих севаше кроз давно пређене пустиње

у којима сам глађу и жеђу за тобом кроз многе патње кушан;


загледах се у слике и призоре минулих летâ и оних што ће тек доћи,

умотаних у покрове жудње између његова два трептаја,

у вечиту смену рађања и умирања између сваког твог покрета

које си низала као перле на звездано коло живота,

изгубљен у њима као у сеобама, вечито на путу ка дому своме.


И оживе изнова та страст што ме прогони још од ране младости моје,

то мирисно и сабласно цвеће просуто по теби као усуд из давнина;


у часу магновења помешах га са пепелом по којем си ходала

као по тепиху од шареног и лековитог растиња које је из њега бујало,

узетог између прстију са давно угаслог огњишта наших предака,

у кругу крви и тла у којем смо упалили сеновите ватре

упадајући у њих као у густе рибарске мреже

које су нас хватале својим похотљивим језицима лижући нас одасвуд,

негде на граници између два света где се живи сусрећу са мртвима,

седећи на хладном камену о који су се разбијале прве јесење звезде

падајући по нама из својих врелих и распуклих љуски

као тешки бродови насукани на пучину иза страшне буре и олује,

на нечијем необележеном гробу о чије су нам оштре ивице

запињали откуцаји срца уплићући се у модроплаве светлости неба,

док смо једно другом тражили усне међу пожутелим и опалим лишћем

у ноћи Свих светих.





* Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним иску-ством у области информационо-комуникационих те-хнологија. Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатиру и поезију које објављује у електронским књижевним часописима и блоговима.








150 views0 comments

Comments


bottom of page