СЛОВЕНСКА КРВ
Душо моја што те из века у век стари ветрови гоне,
као буре и олује брод по далеким морима у дубокој звезданој ноћи;
огњишту предака мојих на којем се обредне ватре једне из других пале,
прождирући те као лавови у пустињи својим пламеним језицима
док си се од крви, коже и костију као грумен злата одломљена
из праха и пепела за нове путеве подигла;
ратнице из давнина што си бојна кола у далека сазвежђа упрегла,
гонећи непријатеље своје на коњима од опсидијана и жада;
светлости незалазна што си се отргла од сунца и месеца на своме опходу
с једног на други крај хоризонта, кљуцајући у живе ране свемира;
ти царице небесна која свете тајне дознајеш кроз божанствена магновења,
играјући и плешући за љубав и слободу у вилинском колу звезда;
у ком језику да нађем ту неизговорену реч којом бих те описао
док низ златне косе и дуге хаљине ангелске
као семе нетрулежно изнова падаш у бескрајна поља пшенице;
којим именом да те назовем док дан и ноћ мењаш своја лица и обличја,
док на Голготу света и човека за веру своју као први Хришћани идеш;
миомирисни цвете крстоликих латица што се отвараш
према златножутом небу, црвен као крв и плав као дубина морска;
у великом точку живих и мртвих као невеста пред олтаром постављена
да се кроз сва времена и вечности око њега окрећеш,
са венцем на срцу и трњем голим и босим, као свети анђео пред Богом.
УСТАЈТЕ МРТВИ
Устајте мртви! – куцнуо је час!
Развалите врата и отворите широм прозоре да уђе светлост у окречене гробове живих!
Опљачкајте им домове, избаците их напоље из њихових хладних и изгужваних постеља!
Подигните ломаче, упалите ватре, спалите их као јеретике који су отпали од истине!
Нека им ветрови ваше освете разнесу прах и пепео преко Раскршћа проклетих!
Опседните њихове градове, освојите тврђаве, порушите куле и замкове!
Ослободите утамничене и невине, пустите на слободу поштене и честите грађане!
Поскидајте им са лица њихове маске срасле са кожом и костима и растерајте пожутелу паучину што им се накупила између очних дупљи!
Нека пламени језици с онога света прогутају таму и помрачину њихове свести!
Свргните краљеве, протерајте кнезове и војводе, поскидајте са њих све што је вредно!
Разбаштините те старе федуалце и богаташе, заплените им сва њихова блага, одузмите им земље и имања и успоставите нову аристократију!
Спалите им књиге и укините законе, разделите земљу сиротињи, нахраните гладне и напојите жедне!
Отворите амбаре и похарајте им богате житнице и посегните за свакојаким обиљем с њихових плодних и набујалих њива и мирисних ливада!
Судите им по савести и правди и по обичајима ваших далеких и давно заборављених предака!
Праштајте грешницима, благосиљајте неуке и просте, утешите несретне, вратите вид слепима и слух глувима, нека проходају хроми и убогаљени и оздраве болесни телом и духом!
Изађите на улице и тргове, упалите бакље, покажите праведнима пут!
Нека се слави, игра и пева о слободи на дан вашега свечаног уласка у престоницу живота!
Ухватите се сви заједно у коло, плешите до изнемоглости, попадајте једни преко других као зрело класје по бескрајним пољима пшенице!
Заиграјте у славу љубави и страсти ослобођених окова стида и лажнога морала,
заоденути једино небом и покровом од сунца, месеца и звезда у своме вечном и непрестаном кретању!
Нека дође краљевство Чистих и нетрулежна лепота њихове душе!
Играјте и плешите као у трансу у дане Страшногa суда!
Устајте мртви! – куцнуо је час!
СВИ СВЕТИ
Загледах се у тамне вилајете душе распете између твоја два ока
док гладне муње из њих севаше кроз давно пређене пустиње
у којима сам глађу и жеђу за тобом кроз многе патње кушан;
загледах се у слике и призоре минулих летâ и оних што ће тек доћи,
умотаних у покрове жудње између његова два трептаја,
у вечиту смену рађања и умирања између сваког твог покрета
које си низала као перле на звездано коло живота,
изгубљен у њима као у сеобама, вечито на путу ка дому своме.
И оживе изнова та страст што ме прогони још од ране младости моје,
то мирисно и сабласно цвеће просуто по теби као усуд из давнина;
у часу магновења помешах га са пепелом по којем си ходала
као по тепиху од шареног и лековитог растиња које је из њега бујало,
узетог између прстију са давно угаслог огњишта наших предака,
у кругу крви и тла у којем смо упалили сеновите ватре
упадајући у њих као у густе рибарске мреже
које су нас хватале својим похотљивим језицима лижући нас одасвуд,
негде на граници између два света где се живи сусрећу са мртвима,
седећи на хладном камену о који су се разбијале прве јесење звезде
падајући по нама из својих врелих и распуклих љуски
као тешки бродови насукани на пучину иза страшне буре и олује,
на нечијем необележеном гробу о чије су нам оштре ивице
запињали откуцаји срца уплићући се у модроплаве светлости неба,
док смо једно другом тражили усне међу пожутелим и опалим лишћем
у ноћи Свих светих.
* Бојан Станишић је рођен у Београду 1983. године где је завршио основну и средњу школу, а затим и дипломирао на Високој школи за пословну економију и предузетништво. По струци је дипломирани економиста са радним иску-ством у области информационо-комуникационих те-хнологија. Писањем је почео да се бави у средњој школи. Пише приче, есеје, сатиру и поезију које објављује у електронским књижевним часописима и блоговима.
Comentários