Reč Pošast. Svetska bol. Utihnuo je i poslednji ditiramb pesnika. Ili se tako samo čini? Zar nema drugog vesnika proleća, Do cveća, na beskrajnoj zelenoj površini? I čuje se cvrkut ptica, no, pognuta su lica, Oseća se u zvuku prirode buna: Zar da bolesti pripadne kruna? Zar da budete struna gudala njene ruke? Zar da postanete delom te buke? Nemate li i vi glas? I siva kolotečina, postala je očas plava, Čini li rečni šum da čovek spava, umesto, da budi? Gde su vam reči, ljudi? Odzvanja usklik tog večitog buntovnika- Pesnika. Njegove rime, misli plovila, Jedra su visoko podigla, Eros im vetar u leđa daje, Da pesma putuje, da za naraštaje traje. I nema luke u koju staju, Ni pred bujicom ne posustaju, Pod sjajem sunca sve zasene, Zapljusnu sve one oči snene I razbude, razbistre. Evo iskre, naznake starog sjaja, Iskonske moći koja spaja, Ubdledela lica pri tom naboju Poprimiše u trenu boju. Kakvom li to soju pesnik pripada, Kad nikada ne ostaje bez reči? Ditiramb utihnuo nije. Ko da ga spreči da čoveka ovekoveči?
* Anđela Stanisaveljević je rođena 1999. godine u Smederevu. Student je na Katedri za italijanski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Učestvovala je na pesničkom takmičenju Stihovizija u Smederevu. Poeziju i prozu piše od osnovne škole. Takođe je posvećena i književnoj kritici, ali i prevođenju italijanske poezije.
Comments