„Kad padnu večernje niti i kada se ugasi dan”, pesnikinja i umetnica Žana Koven (Coven) počinje da sneva. U njenim snovima se prepliću lirski obojene refleksije jedne nežne žene, osećajne duše i maštovite umetnice.
Pesnikinja svog voljenog „krade dubokim noćima, mirisne ljubičice mu sadi po veđama, od lišća suvog mi postelju plete, grožđe neubrano pod prsima gneči” a kako bi „u disanju svoj voljenog sve skrila...”
U tom ispovednom tonu i kroz mirijadu najtananijih ljubavnih osećanja, raspliće se lirsko klupko zbirke poezije „Rosa na usni”. U istom lirskom ritmu i kroz jednako uzbudljive pesničke metafore, koje kao da miliju srce čitaoca, pesnikinja sa svetom deli najskriveniji i najtajnovitiji deo sebe.
To su oni damari duše koji otvaraju nebo kao pred molitvu, poput ptice što proleće kroz beličaste oblake i svojim lepetom daje do znanja da je tu, da postoji kako bi je nebesa čula.
Pesnikinja tako lirski vešto svog čitaoca vodi kroz zbirku poezije „Rosa na usni”, dajući mu tu moć da se i sam prerušen u zaljubljenog pesnika ušunja među stihove i strofe njenih pesama.
I kad se u ritmu ljubavi odigra poslednji tango, opijeni ljubavlju, pesnikinja i njen voljeni, uranjaju u duboke vode, u to tirkizno plavo njihove ljubavi, da se u njemu odmore, u tajanstvene školjke da se sakriju, da dušu svoju očiste i snove operu tako da kad se ujutru probude, budu poput novorođenčeta, neukaljanog teskobom života, da uplove i novi dan i neku novu noć u kojoj će nanovo moći da snevaju svoj san. Odaće ih samo ona rosa na usni što su je poneli iz dubina mora svoje ljubavi, dok su plesali sa delfinima, dok su se vodopadi obrušavali pod njihovim dodirima. I u tom gotovo magičnom trenu, oni onako ushićeni, u tanku laticu ljubavi se ugnjezdivši, zagrliše dušom nebo.
Comments