Када би привучена свежином и блиставошћу сунчаног дана, изашла на балкон своје куће у Француској 29, дечурлија из ове улице уперила би своје прстиће и гласно повикала: „Погледајте, ено је!“ Иако стара и изнемогла, спорог, али још увек грациозног хода, наслонила би се на руб свог великог балкона и по ко зна који пут посматрала људе који би пролазили поред њене куће на чијем су се врху истицале каријатиде са иницијалима “ЈЈД”. Неки пролазници би је гледали са чуђењем, неки са пак знатижељом, баш попут оне разигране радознале дечурлије, неки готово са страхом, као да је утвара. Таман кад би се повела прича да је госпођа Јелена на неком од својих бројних путовања по белом свету, она би само се мистериозно појавила на свом балкону, попут неког митолошког бића које израња из воде. И док би силна светина пролазила поред њеног дома, свако својим послом, она би у својим мислила пребирала успомене са својих чудесних путовања по Италији, Шпанији, Турској, Грчкој, Америци, Индији, Јапану, Светој земљи....
Тако би у мислима и само њој знаним током, наново пловила великим морима и океанима којима ниједна Српкиња пре ње никада није запловила. Њен кофер је био препун сувенира и успомена које је брижљиво сакупљала све ове године. Стајала би тако неко време у својој дугачкој тамној сукњи и блузи коју је красио један фини брош који је добила на поклон од свога мужа, мајора Јована Димитријевића. Иако је већ готово деценијама живела без њега, поносна и честита у својој удовичкој усамљености, српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић је сваког трена када би остала сама са својим мислима, помислила на свог сапутника и највећу љубав коју је на вечни починак испратила још 1915. године. У тим тренуцима би била истински тужна и меланхолична. Обузимала би је нека посебна сета, која је не би пуштала из својих грубих, немилосрдних руку. Сетила би се тад и ратова и несрећних војника којима је видала ране и помагала као милосрдна сестра, оним војницима за које је писала родољубиве песме које су им у најтежим тренуцима биле звезда водиља, песме које су им давале снагу да издрже, да не поклекну пред непријатељем.
Помислила би потом и на своје пријатељице и дружбенице, храбре жене из целог света које је упознавала на разним светским конгресима жена на којима је учествовала. Оне су као тако храбро устрајавале у борби за права свих жена света, без обзира на националност, расу и религију. Посебно би је обузела сета када би се присетила своје драге пријатељице Леди Дораб из Индије, која је услед тешке болести умрла веома млада и која ју је опчинила својом добротом, раскошном лепотом и богатством које је несебично делила са другима, попут истинске доброчинитељке. Сетила се и једне ноћи у Паризу када јој се јавило готово затрашујуће привиђење и када је у тами своје собе хотела који се налазио преко пута цркве Нотр Дам угледала лик своје покојне и никад прежаљене пријатељице. Сетила се и ужасних слика из старог Бомбаја када су је одвели у Куле тишине на би ли јој показали како се сахрањују Парси, народ из ког је потекла и њена драга Леди Дораб. Те страшне Куле тишине у које су Парси доносили тела својих покојника како бих их растргле орлушине, никад неће заборавити.
Никако из сећања није могла да избрише ни тренутак када је недалеко од Калкуте угледала великог Рабиндраната Тагора, који ју је, иако тешко болестан, примио у свој дом јер је чуо да је једна Српкиња превалила дуг пут чак и малене Србије, само да би њега упознала.
А онда би, сасвим изненада склопила очи и дубоко удахнула, замишљајући да је на палуби прекоокеанског брода, насред Атлантског океана који је води у Нови Свет где је упознала америчке жене и један сасвим нови поглед на живот какав до тада није видела. И није могла, а да се не запита да ли би јој живот другачије одвијао да је само неколико деценија пре прихватила понуду да предаје на једном америчком универзитету и да ли би са истим овим спокојем у души посматрала свет са свог балкона.
А кад би се уморила од својих мисли и бројних успомена које су јој испуњавале срце, полако, истим оним пажљивим ходом ушла би у своју собу и села за свој радни што где ју је чекао њен последњи рукопис, аутобиографски роман „Мелпомена“. Знала је да је то последње што ће њена рука исписати за овог живота. Али није жалила ниједан минут, сат или дан које је провела док је бдила на својим књигама, својим драгуљима које је завештала свом роду и његовој култури. Можда је и осетила разочарење јер није добила оно признање које је својим преданим радом заслужила, али веровала је у будућност, у неко друго доба које ће препознати њен значај. Јер све што је радила, све оно за шта се залагала и што је доживела у свом дугом и богатом животу завештала је својој домовини.
После недеља које је провела прикована за постељу, снажна жена, родољуб, велика српска књижевница, добротворка и светска путница Јелена Ј. Димитријевић склопила је своје очи и запловила неким другим морем, оноземаљским, на лађи коју је саградила њена машта, а које се уливало у океан вечности. На вечни починак ју је испратио само њен верни слуга и нико више. То је била још једна од мистерија ове чудесне и скромне Српкиње, која је за собом оставила велика дела, а која тачно 75 година почива у миру, на Новом гробљу у Београду, поред свога вољеног Јована.
* (Ана Стјеља докторирала је на делу Јелене Ј. Димитријевић 2012. године, приређивач је неколико књига, превасходно путописа Јелене Ј. Димитријевић те аутор великог броја стручних и научно популарних радова и чланака на тему стваралаштва Ј. Ј. Д.)
*прича је објављена у зборнику Жена - мит и стварност у организацији КК Мајдан, 2020,
а уз подршку Министарства културе Републике Србије)
Comments