Poezija je oduvek bila način za izražavanje najdubljih misli, ekstatični ples duše, snažna potreba za slobodom i svojevrsna misterija. Ponekad poezija nadilazi sadašnjost, čak i prošlost, te dotiče samu srž – mit. Otkrivanje jezika mita jeste deo stvaranja. To nas dovodi do prapočetaka, dovodi nas do onih koji su bili „prvi“, onih kojima se divimo, onih na koje očajnički pokušavamo da se ugledamo. U slučaju pesnika, to su muze, boginje koje vladaju najskrivenijim kutkom njihovog srca i njihovog nadahnuća.
Postoji trenutak u životu svakog pesnika kada on oseti snažnu privrženost sopstvenoj boginji, kao da su povezani nekom nevidljivom duhovnom pupčanom vrpcom za utrobu civilizacije. Zadiranje u daleku prošlost nije ništa drugo do praćenje tragova čovečanstva. To je upravo ono što je renomirana srpska književnica Maja Herman Sekulić učinila. U svojoj najnovijoj knjizi, poemi „Gospa od Vinče“ ona se vratila prapočecima. Išavši tragom jedne stare civilizacije i njenog magičnog jezika, ona se zapravo vratila kući.
„Gospa od Vinče“ je poema objavljena na srpskom i engleskom jeziku, posvećena božanskoj muzi ili Velikoj Boginji – božanstvenoj trojeručici, sveznajućoj, proročkoj koja vlada čovečanstvom od postanka.
„Samo još pesnik govori istinu. I to pesnik – žena. A po svemu sudeći taj prvi pesnik, praumetnik bila je neka Gospa iz Vinče, prvog gradskog naselja i sedišta velike egalitarno-matrijarhalne vinčanske, autohtono evropske proto kulture i jezika.“ To bi bio kratki opis divne poeme koju je napisala Maja Herman Sekulić. Ona je upotrebila sve pesničke i kreativne veštine kako bi opisala Gospu od Vinče te kako bi nam ovaplotila prvu ženu pesnika – proto pesnika, kako bi nam otkrila skrivene znakove, dobro čuvane u dubokim slojevima neolitske civilizacije koja je na obalama Dunava postojala pre nekoliko milenijuma.
Muza, Boginja, Žena, Majka, koju autor naziva i Maja (isto ime koje nosi i sama autorka) ili jednostavno poetski Gospa od Vinče, simbol je snage, predanosti, simbol je stare Evrope, ona je prvo ljudsko biće koje je zabeležilo istinu. Autorka se poistovećuje sa svojom Gospom, gledajući kroz ogledalo vremena. Njene pesničke reči su magični simboli koji tek treba da budu otkriveni. Njeno pesničko pojanje je prizivanje Boginje, prizivanje samog mita. U njenoj poemi Boginja se susreće sa mitom. Zajedno spojeni oni pripovedaju o počecima, oni pričaju pripovest koju svaki pesnik želi da otkrije na svoj način. Gospa od Vinče je takođe i figurina koja je iskopana na arheološkom nalazištu koje pripada Vinčanskoj kulturi, neolitskoj kulturi centralne i jugoistočne Evrope koja datira od 5700. do 4500. pre nove ere. I ta čuvena figurina prikazuje ženu savijenu u pozu molitve i moći.
Kroz poemu, autorka nas vodi do polja i dolina gde njena junakinja slobodno trči, pokazujući nam kako sadi seme i pšenicu, kako hvata svice u zdelu tajni, kako priziva magiju, kako se klanja svetom drveću, kako je napisala prvu knjigu na svetu ni ne znajući da ju je napisala.
Čitajući poemu Maje Herman Sekulić, zapravo čitamo magični jezik svojih predaka, duboko urezanim u drvo. Takođe dobijamo i sliku Gospe koja je naša pramajka, tako duhovna, tako brižna, tako hrabra, ona čiji je jezik bio jezik ljubavi, čija je prva reč bila LJUBAV, ona koja se borila za mir, koja je živela u miru, okružena prelepom prirodom, svojim voljenima, svojom dragocenom zemljom smeštenom na prostoru jedne stare zaboravljene civilizacije.
Maja Herman Sekulić je napisala izuzetno poetsko delo. Njena „Gospa od Vinče“ je i više nego uspešni poetski naslednik čuvene knjige „Povratak u Kremonu“ Miodraga Pavlovića. Ovom knjigom, Maja Herman Sekulić je dostigla zenit svog poetskog stvaralaštva. Povratkom u daleku prošlost, ona je zapravo načinila jedan veliki korak napred. Ona nam je pokazala put koji drži baklju koja osvetljava tamu našeg uma i osvetljava put ka slobodi našeg ponovo rođenog uma. U epilogu svoje poeme, autorka kaže:
Gledala sam tebe koja sam ja
Kako si posle hiljadu godina mira
Netragom nestala u plamenu,
U velikom požaru,
Izgorela ti duga kosa
Ceo tvoj svet u pepelu
Trag Velike Bele Boginje
U otisku meke tkanine
Od pletene trske
Na dnu sprženog ćupa
Oskudna je priča
Bez srećnog kraja
Da li je to bila tvoja odluka
Da uništiš sve, da spališ tragove
Pred najezdom varvara i istočnjaka,
Ili si samo htela da kreneš dalje, u nepoznato,
Da budeš opet nevezana tugom, prošlošću,
Slobodna,
A da o tome nisi imala pojma?
Commentaires