Tragom zbirke poezije Marija Škornički:
U jednoj ruci fenjer, u drugoj poezija,
(Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” Valjevo, 2019)
Marija Škornički (1959), pesnikinja iz Valjeva, autorka sedam pesničkih knjiga – od kojih su neke: Drobnjački zapisi (2006), Miris kože (2007), U kući bluza (2012) itd. – objavila je ove godine knjigu neobičnog i inspirativnog naslova: U jednoj ruci fenjer, u drugoj poezija. A kao što je inspirativan i asocijativno bogat naslov, takva je i knjiga u celosti, inače podeljena u tri ciklusa, u tri mala kosmosa koji su celine za sebe ali i svetovi koji se međusobno dozivaju i prepliću.
Prvi ciklus „Svet beskraja” donosi pesme koje odišu tajnom i širenjem svemira, zagledanošću u prostore beskraja i prostore bića koji se često ukrštaju i jednače. A sam svemir je moćan, tajanstven i u neprestanom kretanju, te su i pesme ovog ciklusa hermetične; zato se njima ne pristupa razumsko-analitički već intuitivno (jedna se pesma i zove „Zagrljaj intuicije”). Prepliću se različite slike i iskazi o emocijama; podseća nas ovo nizanje na slikarstvo i uglavnom se u ovim pesmama ne može odrediti tema. No ima pesama u kojima se ona ipak razotkriva: o svitanju govore pesme „Kretanje” i „Ne odupiri se”, a o smiraju dana „Kosmička ravnoteža”. Svet se obznanjuje kao da se pred našim očima stvara; pesnikinja Julija Kapornjai vidi ovaj ciklus kao blagu reminiscenciju na starozavetnu Knjigu postanja, a čitalački doživljaj kao „saučestvovanje u radosti stvaranja” (knjiga ima posvetu sinu: „Raduj se, jer se svet događa”).
Prvi ciklus prožima punoća bivstvovanja, učešće lirskog subjekta u svetu beskraja i spoznaju nekih važnih životnih umeća, kao što su radost, zahvalnost, ljubav. Otud često, bilo u naslovu bilo u tkivu pesme, određena poruka. S tim je u vezi dijaloški ton, upućenost ka drugom licu, što se može tumačiti i kao obraćanje lirskog subjekta sebi i kao saveti čitaocima (“Ne odupiri se”, „Očekuj najbolje” i dr.) A povezanost kosmosa i unutrašnjeg sveta, pretežno implicitna, na nekim mestima je eksplicitna: „Kroz venu / i krv / kao pojas opaši / zakone svemira” (pesma „Ugledaj svitanje”).
Svojstvo kosmosa je i svetlost, ona obasjava mnoge pesme ovog ciklusa. Već prva pesma „Kosmos” povezuje ova dva fenomena: „Kosmos / Preživeo / Svetlost uma”. Svetlost se javlja u različitim vidovima ispoljavanja, u raznim asocijativno-stvarnim i metaforičnim spregovima: „snop svetla” („Zagrljaj intuicije”), „svetlost razvedrenja” („Obraćanje pažnje”), a javlja se i kao samostalna leksema, kao neodređena i neomeđena – svetlost. I ne samo u ovom ciklusu, svetlost dominira u celini zbirke, s tim što je početni ciklus prostore svetlosti otvorio. Sa svetlošću je u nekim pesmama povezana i muzika (pretežno džez); i muzika i svetlost su učesnice u širenju sveta i doživljaju beskonačnog. Treba istaći da u ovom beskraju tame nema, ili je ona prolazna; čak je i noć – „svetla” („Otisak”).
U prostoru svetlosti i beskraja svakako je važna – ljubav. Ona krasi zbirku Marije Škornički od početka do kraja, a prvi ciklus uvodi svet ljubavi. Božanska ljubav ima svojstva beskraja: „Sve je (to) ljubav / i Ljubav je život” – istaknuto kurzivom, u pesmi „U pravom smeru”. Ljubav je taj pravi smer, poručuje nam lirsko biće ove pesnikinje, sa rečenicama koje su spremne „Otvoriti srce svima” (pesma „Čista ljubav”). Ljubav je i mistično iskustvo i promena koja vodi dubokom doživljaju sveta, prisutnom u svakoj pesmi zbirke, u svakom stihu ove pesnikinje.
U drugom ciklusu „U jednoj ruci fenjer, u drugoj poezija” nastavljaju se prostori svetlosti i ljubavi, s tim što su uvedene i nove teme. Takva je tema traganja, koja na prstenast način uokvirava ovaj ciklus (pesme „Traganje” i „Traganje 2”), simbolizovana je slikom fenjera, a s njom je povezana tema poezije, uz prisutne teme detinjstva i vremena. Već pesma „Traganje” (kojom ćemo se pozabaviti kasnije) u završnim stihovima najavljuje temu vremena („...I ono onda, / i ovo sad, / ljubi svet”), što je uvertira za one pesme u kojima se lirsko biće javlja kao dete. Pesma „Jesenje veče silazi u noć” polazeći od slike neba u smiraju dana uvodi lik male devojčice koja sanja „svetlost velikih mehura”, od kojih je jedan i ona, Marija. Naredne pesme u tonu pisma jesu obraćanje toj bivšoj Mariji; pojavljuju se prizori iz detinjstva: sankanje („Savršeni dani”), igra sa bratom („Kao svetlost svica na dlanu”), igračke i ukrasi male Marije („Dok se ne razdani”). Svih ovih šest pesama obasjava svetlost detinjstva (pesnikinjina sintagma); podseća pomalo njihova atmosfera na lirske pasaže Vladana Desnice o vremenu i svetlosti iz romana Proljeća Ivana Galeba. Sadrže ove pesme i tihe vremenske prelaze iz prošlosti u sadašnje vreme, na primer: „sada pevam” (pesma „Savršeni dani”), „i sad podrhtavam” (pesma „Dok se ne razdani”). Ali ti prelazi teku blago, nenametljivo, tako da čar rilkeovski beskrajnog detinjstva ostaje uprkos postojanju sadašnjeg lirskog glasa. Zadivljuju rajski prostori prirode, svetlosti i ljubavi, ta lepa bliskost sa unutrašnjim detetom: „Pusti iz sebe / saznanje sopstva, / to dete što žudi za suncem” („Bliskost”). A sve to vodi miru jer „sunčevi zraci (...) bude spokoj unutar duše” („Dok se ne razdani”).
Mir usled bitnih spoznaja nastanjuje i ostale pesme drugog ciklusa. Takvu, veliku spoznaju sadrži izjava-stih: „Ljubav večno sija / u krugu vremena”. Ona je ta „svetlost postojanja” (što je i naslov pesme iz koje je malopređašnji citat), svetlost koja, udružena sa ljubavlju, treperi prostorima pri svitanju: „Sve ljubavi etra / plivaju oko nas. / Čekaju da uskoče u naš svet”. („Raskošan prizor”). A pesma „Saosećanje” takođe peva o ljubavi i vodi nas „do samog izvora univerzuma”, do ljubavi koja povezuje srce i um te otud, u završnom stihu, filozofsko-mistički spoj: „cvet uma”.
Stihovi-poruke i dijaloški ton, kao obeležja prvog ciklusa, prisutni su i u drugom ciklusu. „Premesti svoje oči u moje / da vidimo istu svetlost / očaranu tišinom, / da vidimo istu ljubav / smeštenu u kapljice rose” – veli pesnikinja tonom molitve i ljubavi (pesma „Onome koji se svemu veseli”). Dijaloški ton uz nežnu poruku krasi i pesmu „Divna igra”: „Poklanjam ti pero / za pisanje, / pomiluj krhke radosti, / majušne i čiste / kapi iz duše”. Motiv pisanja i poezije, najavljen ovom pesmom, ozariće i malu celinu od nekoliko pesama koje se bave pisanjem, odnosno spregom svetlosti i poezije.
Istoimeni su naziv drugog ciklusa i naslov zbirke: U jednoj ruci fenjer, u drugoj poezija. Ovaj će se naslov, na lajtmotivski način i sličan muzičkoj temi, pojavljivati i u tkivu nekih pesama drugog ciklusa. To su pesme: „Traganje”, „Puna šaka poezije” „Pišem”, „Osećaj početnog sloga” i „Traganje 2 ili Tamo gde jesam”.
U pesmi „Traganje” uloga fenjera i poezije jeste lični rast, spoznaja sebe: „U jednoj ruci fenjer / u drugoj poezija / skupljaju moju ličnost / razlivenu okolinom”. U tom procesu samospoznaje prikupljaju se „zvuci” i širi „svetlosna nit”. Traganje za izvorom, teme ljubavi i vremena, najavljene ovde, kristalisaće se i u potonje pesme, a „svetlosna nit” iz „Traganja” postajaće rastuća svetlost u već navedenim poetičkim pesmama. Tako lirski subjekt u pesmi „Puna šaka poezije” govori o vrednosti ova dva fenomena: „Puna šaka poezije / i svetlosti / može poslužiti i kao lek / i kao putokaz / zvezdanoj mapi duše”. U pesmi „Pišem” otkriva se još jedan cilj: „Pišem da se saberem / i stopim u jedno, / da oprezno upoznam / prvi primerak sebe”. Može se ova pesma okarakterisati i kao psihološka lirika, javlja se motiv jungovske senke koja je integrisana u ličnost lirskog bića i koja je – „čuvar postojanja”, a zahvalnost za sve daje mir. Lajtmotivsko javljanje fenjera i poezije ovde „menja svet”. Tako se iz nutrine ide ka spolja; u toj lančanoj reakciji javlja se ljubav a povratak sebi je put ka beskonačnosti. Zato je nakon ovih spoznaja u prvom licu, psiholoških i lirskih ujedno, pesmu na prstenast način poentirala kurzivom naglašena poslednja strofa, identična prvoj.
Lepe poruke metafizičkog sjaja krase i pesmu „Osećaj početnog sloga”. „Kad gledaš, gledaj unutrašnjim vidom, / oseti, tragaj, ne žuri, / stopi se sa svetlošću, / sa vetrom”... Lirski subjekt govori o pisanju pesama: reči koje čekaju de se napišu neko je već „grlio, pretakao, / pa onda ispustio / čekajući pravi stih” (krupna istina i o prirodi stvaranja i o povezanosti mnogih lirskih bića!) Ova pesma govori i o vremenu, a motivi fenjera i poezije ovde prizivaju „blaženi zagrljaj”, onaj s početka postojanja; zato i zvučanje dva sloga („ma ma”) doziva doba davnog postojanja, prva otkrivanja sopstva i sveta.
„Traganje 2 ili Tamo gde jesam” sledi posle pesme „Dosežući svuda”, koja govori o ljubavi i širenju duše do „roja upaljenog svetla, / do svetionika jedinstvenog etra”, te je na neki način njen nastavak i gradacija, jer uvodi temu pesništva. Takođe „Traganje 2” doziva se sa prvim „Traganjem” i tematski i muzički: dve njihove strofe su istovetne ali nizane u obrnutom sledu. Značenjski, ova pesma predstavlja i rezime i nove spoznaje, gde fenjer i poezija „mešaju svetlo-tamu / i viši prostor” i sabiraju lirsko biće u „sve ono što (je)sam / i što ikad mogu biti”. Jedno veliko postojanje. Otud na kraju pesme, nakon svih spoznaja, stoji komentar u zagradi da je ona kao biće „kristalno jasna“, kao što će na završetku poslednje pesme ovog ciklusa „Tišina” , ozarene nežnošću tišine (jer šta drugo i ostaje nakon velikih traganja i spoznaja), stajati u zagradi komentar: („Darovana”).
Prostori sveopšte ljubavi, bilo kao slike u sprezi sa beskrajem i svetlošću bilo kao eksplicitne životno-lirske poruke, naseljavaju mnoge pesme drugog ciklusa, a pesma „Unutrašnjim svetlom darovan“ – koja je posveta pesniku Tomislavu Mijoviću i govori o njegovom stvaranju ali i o misiji svakog poete („i Očevom lampom vođen / osvetljava poeziju”) – otvara onu bratsku ljubav koju će Marija Škornički obznaniti u pesmama trećeg ciklusa „Kosmički vrt”.
Ciklus „Kosmički vrt” sadrži pesme-posvete, uglavnom pesnicima ali i drugim umetnicima (gluma, slikarstvo). Svet ovih pesama je neka vrsta dijaloga pesnikinje sa tuđom umetnošću, s tim što se otkrivaju i njena lirsko-poetička jezgra. Tako je „Kosmički vrt” šaroliki beskraj sveta i umetnosti, pun autorkine prijateljske ljubavi prema drugim stvaraocima, sa čijom umetnošću oseća fine spone. I u ovom beskraju, kao u prva dva ciklusa, ona nastoji da objavi prostore svetlosti („Gde se dobre misli legu”, „Pivsko oko”) i ljubavi („Ljuljaška postojanja”). Takođe, spaja ono što je različito, jednači književnu prošlost i sadašnjost (pesme su posvećene književnim prethodnicima kao što su Dušan Matić, Branko Miljković, ali i današnjim stvaraocima), život i smrt (koje suštinski i nema u ovom prostoru-vremenu gde se svako delo seli u univerzum).
Pesništvo Marije Škornički pokazuje njenu erudiciju i umetničku svestranost; čak su tri pesme posvećene glumcu Zoranu Radmiloviću, od kojih neke teku kao maštovita igra (katalog filmova ovog glumca) a neke su kao mali eseji o glumi. Esejističko mišljenje odlikuje i pesmu posvećenu slikaru Ljubi Popoviću, „Pulsiranje Ljubine mreže”, koja predstavlja pravi mali esej o umetnikovom slikarstvu. Ponavljanja reči i stvaranje jezičke, pesničke mreže, usled inspiracije slikarskom mrežom (koja je analogija sa paukovom mrežom, neuništivom u neprestanom stvaranju), rodilo je ovu nadahnutu pesmu u kojoj će poznavaoci slikarstva Ljube Popovića osetiti izvrsnu umetničku empatiju Marije Škornički. I kao što likovno delo prenosi beskraj – postoji slika Ljube Popovića s nazivom „Kosmička svest” – takvu svest pokazuje ova pesnikinja čija se knjiga i završava konstatacijom da delo „nema kraj”.
Nema kraja u prostoru i vremenu koje prožimaju svetlost i ljubav, pokazala je Marija Škornički u knjizi U jednoj ruci fenjer, u drugoj poezija. A u tom prostoru i vremenu lebdi – poezija sa pesnikinjinim rečima koje su „svetlosne niti”, jezički brižljivo pletene, na muzički način slagane, lirski nežne i metafizički moćne. Zbog svega toga preporučujemo ljubiteljima dobre poezije ovu knjigu, umetnički uspelu i ljudskošću obasjanu.