Лукијан је тог јутра, као и свих јутара у протеклих двадесет година залио биљку. Врховима прстију додирну дрвенкасто стабалце не веће од педља. Листови резеда боје зањихаше се од тог додира. Изнад једног од њих примети задебљање попут бобице. Срце му затрепта од радости и притајене стрепње. Значи, процветаће, помисли он. Затим је изашао на терасу и дуго гледао уснули, пролећни Дунав. Још понекад би се, у већ избледелој успомени, усред подневне јулске жеге појавио трг...
У једном углу трга мала пијаца - двадесетак тезги с воћем и поврћем. Поред једне тезге са чајевима, сушеним корењем и разним другим ситницама стајао је старац поодмаклих година. Са капуљачом и мантијом био би потпуни фрањевац, али фалио му је конопац око струка. Дуго је одмеравао Лукијана који се споро кретао међу тезгама. Кад је дошао до старчеве тезге, овај га је овлаш ухватио за надлактицу.
– Имам праву робу за вас – прошапутао је безубим устима.
– Али, ја заправо нисам хтео ништа... – одговори му такође на италијанском збуњени Лукијан. Јер, право буди речено, осим уметничких дела хуманизма и ренесансе у Италији, Лукијана је на овом свету мало шта интересовало. Због тога је и научио италијански, а у други брак, још краћи и неуспешнији од првог, ступио је с једном Сицилијанком.
– Ништа да купите... – прошапута старац настављајући његову реченицу . –Па, ја вам ништа и не продајем... ја вам поклањам... само ако сте спремни да узмете...
– Како... – прошапута збуњени Лукијан. – Можда вас нисам најбоље разумео... знате, мој италијански...
– Немојте се правдати – ободри га старац. – За једног странца ваш италијански је одличан. Ви сте ме разумели, али ме нисте схватили. Ја треба да семе ове биљке – ту старац показа на једну стабљичицу у саксији – дам неком ко ће је чувати и неговати. Неком ко ће јој бити веран много година.
Лукијан се загледа у скромну, малу стабљику резеда зелених листова, која је по лепоти далеко заостајала за многим врстама собног цвећа. Можда га је та једноставност, одсуство сваке посебности, привукло биљци. Осети како биљка почиње да му бива симпатична.
Старац је помно пратио израз Лукијановог лица и поглед којим је овај разгледао биљку. Као да је наслутио Лукијанова осећања.
Почео је да скупља робу са своје тезге.
– Хајдемо у таверну да се расхладимо вином.
Са врелог трга зађоше у сплет малих, хладовитих улица. У таверни са столовима од грубо отесаног дрвета запахну их киселкаст мирис младог вина. Старац даде знак отупелом дебељку и овај донесе два мала крчага са вином. Лукијан помириса и отпи мали гутљај – у односу на оно вино што је посвуда мирисало у таверни, ово се могло изнети и пред крунисане главе.
– Биљку ћете заливати сваког јутра, ево овом чашицом – старац стави стаклену посудицу на сто. Једном годишње, у пролеће, промените јој земљу. Она ће једанпут, дај Боже, процветати. Убрзо после тога појавиће се мали плод, а у њему семенка као ова. – Старац из џепа извади семе тамне боје не веће од зрна пиринча. – Када се то деси потражите доброг и поузданог човека. Дајте му семе да засади нову биљку, као што ја вама сада дајем, јер... – старац замочи усне у крчаг са вином.
– Јер... шта? – инсистирао је Лукијан.
– Јер се може десити да ваша лета већ буду при крају.
– Да она случајно не изазива неке неповољне?...
– Сачувај Боже! Па зар бих је ја чувао толике године. Једноставно, њој треба много времена да процвета, као што нама, људима треба много времена да стекнемо искуство.
– А уколико не процвета?
– Било би ми јако жао ако се то деси. То би значило да биљка није добро негована или да се разболела, или, ко зна шта још може бити узрок томе. Тада би сте били лишени чудесне лепоте њеног цвета.
– Као они кактуси који ретко цветају... – додаде Лукијан.
– О, господине, господине! Немојте ми веровати, али ништа се не може упоредити са цветом ове биљке...
Растали су се као најбољи пријатељи. Лукијан је мало, тамно, семе понео ка северу и обалама Дунава.
Приликом селидби, летовања и зимовања, биљка је била увек уз њега. Чак ју је свакодневно носио на посао и колеге из музеја су га сматрале чудаком. Понекад је и разговарао са њом. Рекао би јој своје мишљење о нечем, препричао неки догађај, или нешто констатовао. Али, реченица коју је најчешће изговарао гласила је: "Не знам да ли да се једног дана радујем твом цвету, или да стрепим од њега, јер то ће значити да су моја лета при крају."
Сада, кад је то најзад почело да се догађа, радост и стрепња били су изједначенији но икад раније. Бобица је расла из дана у дан. (Лукијану се чинило из сата у сат.) Узео је годишњи одмор, што никад није чинио у пролеће, само да би се могао концентрисати на биљку и на моменат процветавања. Ноћу је навијао сат да га буди сваких пола сата, само да не пропусти тај тренутак.
Но, без обзира на толику предострожност, биљка га је изненадила. Једне зоре, исцрпљен од честих буђења, заспао је дуго и чврсто. Када се пробудио сунце је било већ високо, а пред њим се отварао раскошни цветић, не већи од љубичице.
Лукијан га пажљиво загледа са свих страна. Једна латица је била љубичаста, друга наранџаста, трећа црвена... Гледано с друге стране, љубичаста латица је била смарагдна, наранџаста је постала цинобер – жута. Кад год би променио угао посматрања, промениле су се и боје латица.
Лукијан је дуго и пажљиво гледао у ту живу палету боја. Најзад дође на помисао која није решавала тајну, али му је помогла да лакше прихвати велику необичност цвета. – У овом цвету садржане су боје свих цветова света. Затим се присети старчевих речи: "Тада би сте били лишени чудесне лепоте њеног цвета." Заиста... старац је био у праву.
Ношен неодољивом потребом за простором и свежим ваздухом, Лукијан скоро истрча на терасу. Гледао је Дунав и зеленило друге обале као хиљадама пута до тада. Међутим, сада је видео неке нијансе и тонове које никад раније није приметио. Не само да су боје тог света биле друкчије... наслућивао је да је и сам свет измењен... Стегао је ограду терасе тако јако да су му прсти побелели. Хладна, оштра језа прође му целим телом. Убрзо језу замени тупи, сладуњави бол у дну срца: свет је одувек био такав какав јесте, само га ја нисам могао спознати. Угао посматрања је био... незрео, ако се тако може рећи... закључи Лукијан. Одједном му се хуманизам и ренесанса у Италији учинише само као делић онога што је требало проучити. Читав свет је био једна велика, неразлучива ренесанса: јединствен цвет коме је требало посветити много више пажње.
Помисао на цвет трже га из размишљања и он се врати у собу да још мало поужива у симфонији боја.
На своје запрепашћење Лукијан примети да су латице пале у саксију. Биле су сивкасте и распадале су се у прах под опрезним додиром његових прстију.
Значи, већ сутра - прекосутра ће плод, помисли Лукијан са жаљењем... Да ми је остало бар мало више времена... Оваквим очима и умом бих... срце му није дозволило да заврши мисао.
Сладуњав бол био је дужи и упорнији но малопре.
– Ево, ево – говорио је нечему што се већ надвијало над њим. – Сутра ћу бити спреман... изаћи ћу на трг, пијацу и чекати док плод не дам у праве руке...
Затим изађе на терасу да проведе дан уживајући у гледању и поимању тог новог – старог света чије је постојање тек данас открио...
Коментар уз ову причу је следећи.
Могли би помислити да се нешто волшебно и необјашњиво десило пред очима јунака ове приче. Међутим, није баш тако. Заиста постоји цвет сличан овоме. Он не може променити живот и поглед на свет као што је овај цвет учинио то Лукијану, али ''Краљица ноћи'' ''Цвет месеца'' или да га назовемо његовим правим именом Кадипул заиста цвета само једну ноћ у години. Неколико тренутака после процветавања, латице цвета губе боју и мењају изглед, као да биљка жели да сакрије ту лепоту од земаљских бића пре свитања. Кадипул расте у Мексику.
Оливер Јанковић је тог јутра, као и свих јутара у протеклих двадесет година залио биљку. Врховима прстију додирну дрвенкасто стабалце не веће од педља. Листови резеда боје зањихаше се од тог додира. Изнад једног од њих примети задебљање попут бобице. Срце му затрепта од радости и притајене стрепње. Значи, процветаће, помисли он. Затим је изашао на терасу и дуго гледао уснули, пролећни Дунав. Још понекад би се, у већ избледелој успомени, усред подневне јулске жеге појавио трг...
У једном углу трга мала пијаца - двадесетак тезги с воћем и поврћем. Поред једне тезге са чајевима, сушеним корењем и разним другим ситницама стајао је старац поодмаклих година. Са капуљачом и мантијом био би потпуни фрањевац, али фалио му је конопац око струка. Дуго је одмеравао Лукијана који се споро кретао међу тезгама. Кад је дошао до старчеве тезге, овај га је овлаш ухватио за надлактицу.
– Имам праву робу за вас – прошапутао је безубим устима.
– Али, ја заправо нисам хтео ништа... – одговори му такође на италијанском збуњени Лукијан. Јер, право буди речено, осим уметничких дела хуманизма и ренесансе у Италији, Лукијана је на овом свету мало шта интересовало. Због тога је и научио италијански, а у други брак, још краћи и неуспешнији од првог, ступио је с једном Сицилијанком.
– Ништа да купите... – прошапута старац настављајући његову реченицу . –Па, ја вам ништа и не продајем... ја вам поклањам... само ако сте спремни да узмете...
– Како... – прошапута збуњени Лукијан. – Можда вас нисам најбоље разумео... знате, мој италијански...
– Немојте се правдати – ободри га старац. – За једног странца ваш италијански је одличан. Ви сте ме разумели, али ме нисте схватили. Ја треба да семе ове биљке – ту старац показа на једну стабљичицу у саксији – дам неком ко ће је чувати и неговати. Неком ко ће јој бити веран много година.
Лукијан се загледа у скромну, малу стабљику резеда зелених листова, која је по лепоти далеко заостајала за многим врстама собног цвећа. Можда га је та једноставност, одсуство сваке посебности, привукло биљци. Осети како биљка почиње да му бива симпатична.
Старац је помно пратио израз Лукијановог лица и поглед којим је овај разгледао биљку. Као да је наслутио Лукијанова осећања.
Почео је да скупља робу са своје тезге.
– Хајдемо у таверну да се расхладимо вином.
Са врелог трга зађоше у сплет малих, хладовитих улица. У таверни са столовима од грубо отесаног дрвета запахну их киселкаст мирис младог вина. Старац даде знак отупелом дебељку и овај донесе два мала крчага са вином. Лукијан помириса и отпи мали гутљај – у односу на оно вино што је посвуда мирисало у таверни, ово се могло изнети и пред крунисане главе.
– Биљку ћете заливати сваког јутра, ево овом чашицом – старац стави стаклену посудицу на сто. Једном годишње, у пролеће, промените јој земљу. Она ће једанпут, дај Боже, процветати. Убрзо после тога појавиће се мали плод, а у њему семенка као ова. – Старац из џепа извади семе тамне боје не веће од зрна пиринча. – Када се то деси потражите доброг и поузданог човека. Дајте му семе да засади нову биљку, као што ја вама сада дајем, јер... – старац замочи усне у крчаг са вином.
– Јер... шта? – инсистирао је Лукијан.
– Јер се може десити да ваша лета већ буду при крају.
– Да она случајно не изазива неке неповољне?...
– Сачувај Боже! Па зар бих је ја чувао толике године. Једноставно, њој треба много времена да процвета, као што нама, људима треба много времена да стекнемо искуство.
– А уколико не процвета?
– Било би ми јако жао ако се то деси. То би значило да биљка није добро негована или да се разболела, или, ко зна шта још може бити узрок томе. Тада би сте били лишени чудесне лепоте њеног цвета.
– Као они кактуси који ретко цветају... – додаде Лукијан.
– О, господине, господине! Немојте ми веровати, али ништа се не може упоредити са цветом ове биљке...
Растали су се као најбољи пријатељи. Лукијан је мало, тамно, семе понео ка северу и обалама Дунава.
Приликом селидби, летовања и зимовања, биљка је била увек уз њега. Чак ју је свакодневно носио на посао и колеге из музеја су га сматрале чудаком. Понекад је и разговарао са њом. Рекао би јој своје мишљење о нечем, препричао неки догађај, или нешто констатовао. Али, реченица коју је најчешће изговарао гласила је: "Не знам да ли да се једног дана радујем твом цвету, или да стрепим од њега, јер то ће значити да су моја лета при крају."
Сада, кад је то најзад почело да се догађа, радост и стрепња били су изједначенији но икад раније. Бобица је расла из дана у дан. (Лукијану се чинило из сата у сат.) Узео је годишњи одмор, што никад није чинио у пролеће, само да би се могао концентрисати на биљку и на моменат процветавања. Ноћу је навијао сат да га буди сваких пола сата, само да не пропусти тај тренутак.
Но, без обзира на толику предострожност, биљка га је изненадила. Једне зоре, исцрпљен од честих буђења, заспао је дуго и чврсто. Када се пробудио сунце је било већ високо, а пред њим се отварао раскошни цветић, не већи од љубичице.
Лукијан га пажљиво загледа са свих страна. Једна латица је била љубичаста, друга наранџаста, трећа црвена... Гледано с друге стране, љубичаста латица је била смарагдна, наранџаста је постала цинобер – жута. Кад год би променио угао посматрања, промениле су се и боје латица.
Лукијан је дуго и пажљиво гледао у ту живу палету боја. Најзад дође на помисао која није решавала тајну, али му је помогла да лакше прихвати велику необичност цвета. – У овом цвету садржане су боје свих цветова света. Затим се присети старчевих речи: "Тада би сте били лишени чудесне лепоте њеног цвета." Заиста... старац је био у праву.
Ношен неодољивом потребом за простором и свежим ваздухом, Лукијан скоро истрча на терасу. Гледао је Дунав и зеленило друге обале као хиљадама пута до тада. Међутим, сада је видео неке нијансе и тонове које никад раније није приметио. Не само да су боје тог света биле друкчије... наслућивао је да је и сам свет измењен... Стегао је ограду терасе тако јако да су му прсти побелели. Хладна, оштра језа прође му целим телом. Убрзо језу замени тупи, сладуњави бол у дну срца: свет је одувек био такав какав јесте, само га ја нисам могао спознати. Угао посматрања је био... незрео, ако се тако може рећи... закључи Лукијан. Одједном му се хуманизам и ренесанса у Италији учинише само као делић онога што је требало проучити. Читав свет је био једна велика, неразлучива ренесанса: јединствен цвет коме је требало посветити много више пажње.
Помисао на цвет трже га из размишљања и он се врати у собу да још мало поужива у симфонији боја.
На своје запрепашћење Лукијан примети да су латице пале у саксију. Биле су сивкасте и распадале су се у прах под опрезним додиром његових прстију.
Значи, већ сутра - прекосутра ће плод, помисли Лукијан са жаљењем... Да ми је остало бар мало више времена... Оваквим очима и умом бих... срце му није дозволило да заврши мисао.
Сладуњав бол био је дужи и упорнији но малопре.
– Ево, ево – говорио је нечему што се већ надвијало над њим. – Сутра ћу бити спреман... изаћи ћу на трг, пијацу и чекати док плод не дам у праве руке...
Затим изађе на терасу да проведе дан уживајући у гледању и поимању тог новог – старог света чије је постојање тек данас открио...
Коментар уз ову причу је следећи.
Могли би помислити да се нешто волшебно и необјашњиво десило пред очима јунака ове приче. Међутим, није баш тако. Заиста постоји цвет сличан овоме. Он не може променити живот и поглед на свет као што је овај цвет учинио то Лукијану, али ''Краљица ноћи'' ''Цвет месеца'' или да га назовемо његовим правим именом Кадипул заиста цвета само једну ноћ у години. Неколико тренутака после процветавања, латице цвета губе боју и мењају изглед, као да биљка жели да сакрије ту лепоту од земаљских бића пре свитања. Кадипул расте у Мексику.
Comments