Тумач и писар царског француског Консулата у Травнику, млади господин Шомет де Фосе ужинао је, као и обично, са својим Консулом и његовом породицом, и као обично повукао се одмах у две велике собе у приземљу.
Смркавало се. У његовој соби за спавање пламсале су већ две неједнаке свеће у сребреном француском светњаку са два крака. На малом столу горела је много мирније кратка свећа у малом светњаку од гвожђа, са штитом од месинга у облику листа.
Био је крај децембра месеца и Травник је био под маглом, опседнут невидљивим снеговима по планинама које су се само наслућивале као нејасне масе у тами.
Гледајући кроз прозор на коме није било завесе на варош под собом, све у мисли да је још дан и у нади да неће тако брзо и тако неумољиво доћи ноћ, младић се нађе у пуној тами. Не вреди гледати у сат. Можда је шест сати, можда и нешто више. Али то је свеједно. Шта вреди мерити чамотињу. Пала је тама, ако није ноћ, и са њом влага за коју се не зна је ли киша или је снег. По невидљивим кућама у даљини плануше неправилни и ретки огњеви, па се после неког времена и они редом погасише. Две јаче пруге светлости, на везирском двору и на аустријском Косулату, истрајаше најдуже. На Косулату је светлио правилан низ од пет прозора, а везирски двор је био скуп неједнаких свећа и ватара и изгледао као звезде Влашићи на тамном небу. Тада је тек наступила права ноћ и са њом – мучење тишином.
Од онога дана кад је напуштајући Сплит, растргану и нечисту, али хучну и веселу варош на мору, са највише тачке погледао онај подмукли теснац који се спушта од Клиса ка унутрашњости земље, млади човек зна шта значи та мучна тишина. Кад се ту, после девет миља јахања, зауставио на каменом превоју изнад Клиса и погледао у голет и дивљину која се отварала пред њим и у сиве врлети, попрскане неким ретким и сивим зеленилом, запахнула га је дотле непозната тишина једног новог света. младић се стресао и задрхтао, више од те тишине и новог видика него од свежег ветрића који је ишао кланцем. Подигао је кабаницу на рамена, припио се чвршће уз коња и загазио у тај нови свет тишине и неизвесности. Још је само једном погледао на противну страну, у питоми и широки морски видик који се одмах за тим угасио за њим, као фењер. Окренуо се доцније још неколико пута, али је погледом обухватао само набацане камене исполине које су расле над њим са сваким коњским кораком и нагло му затварале свет. Изнад њих су још само провиривали бели морски облаци, док и то не ишчезну. Тада небо и земља постадоше једно: бескрајна, тупа тишина од које уши глувну, од које се поглед земљи обара и мисао враћа сама у себе. А младић је ронио у то море тишине, са извесношћу да нигде више неће срести лепоте, песме ни осмејка. Почињала је Босна, мукла земља, и у ваздуху се слутила патња без речи и видљива разлога.
Од тога дана, дакле, кад је напустио море, он је непрестано у додиру са том тишином и у сталној, очајничкој борби са њом. Њу је налазио у свему око себе.
У архитектури кућа чије је право лице било окренуто у двориште, а немо, пркосно наличје на улицу; у ношњи људи и жена, у њиховим погледима који много говоре, јер су им уста нема. И у самом говору, кад се већ реше да говоре, он је боље разликовао значајна застајкивања него речи саме. Осећао је ухом и по смислу како тишина продире у сваку њихову реченицу намећу речи и у сваку реч између слова, као разорна вода у слабу лађицу. Разабирао је њихове самогласнике, без боје и без јасне границе, од којих говор дечака и девојчица изгледа као нехатно гукање које се губи у тишини. И само певање које би понекад ухватио из неке авлије није било друго до један дуг лелек, затрпан тишином на извору и на утоку, као саставним и најречитивијим делом песме. Па и оно од живота што се видело на сунцу и на дану и што се никако није дало ућуткати ни могло сакрити – мало раскоши или кратак блесак чулне лепоте – и то је преклињало за скровиштем и ћутањем, и са прстом на уснама бежало у безименост и тишину као у прву капију. Сваки жив створ, и саме ствари, све је стрепило од звука, склањало се од погледа и премирало од страха да не би морало да изговори неку реч или да не буде названо правим именом.
Гледајући те људе и жене, пресамићене, закукуљене и увек неме, без осмејка и покрета, више га је гонило да сазна њихове страхове и надања него њихов стварни живот који је био умртвљен до те мере да је од живота имао само име. Најпосле, како је само на то мислио, почео је да у свему налази примере и доказе за своју мисао. И у самој немалој суровости овога света и у њиховим силовитим испадима, он је видео само страх од првог израза и један груб и нарочит облик ћутања. И све његове сопствене мисли о овим људима (Од куда потичу? Како се рађају? Чему теже? Како воле и мрзе? Како старе и умиру?), и оне су се, недовишљене и неизражене, губиле у овом нечем недореченом и мучном што га окружује потпуно и испуњава све око њега и, полако, све у њему.
И уистини, младић је са страхом осећао све јасније како и њега самога нагриза и заражава та тишина, продире му у поре и неосетно кочи дух и леди крв. Сваке ноћи, док овако седи поред прозора, испод свећа које брзо нестају, чинило му се да чује како му тишина својим немуштим језиком говори:
- Нећеш задуго тако ићи витак, гледати право, треперити осмејком, владати слободном мисли и отвореном речи. Такав какав си не можеш овде остати. Савићу ти кичму, сатерати крв око срца, оборити поглед; начинићу од тебе горку биљку, на ветровиту месту, у камениту тлу. И никад те више неће познати не твоје француско огледало, него ни очи твоје рођене мајке.
И то му не говори нагло, изазивачки, него тихо а неумољиво; и док то говори већ га савија и подешава, као што маћеха облачи пасторче.
Па ипак, нико се не предаје без отпора нити гине без одбране. Понајмање човек његових година, његовог васпитања и његове расе. Младост и здрава природа бориле су се у њему са тим злом, као са нездравим пределом. И дању је одолевао, али ноћу, ноћу га је издавала снага и напуштао разум.
Ето, тако седи и ноћас, као и синоћ и прексиноћ, поред прозора на коме су дрвене решетке, без завесе, гледа светлости како се редом гасе и ослушкује у ноћ без гласа.
Јави се, додуше, понекад звук, оштар и неочекиван: пуцањ негде на крај града или псето које залаје на необичног пролазника или на свој сопствени сан. Јави се само за тренутак, да би учинио тишину још већом, јер се одмах над њим склопи мук као дубока вода без краја.
Од те тишине не може да се спава, исто као од оргије звукова, него човек мора овако да седи и немоћан осећа како га она растаче и мрви и брише из реда живих и свесних бића. Викати не помаже; бежати, нема се куда. Нема претња која се наслућује у тој тишини страшнија је и тежа од сваке опасности и од стварног зла самог. Човек зна добро да се та претња неће никад остварити, нити ће мучна слутња икад бити ишта више од слутње. Али зна исто тако добро да претње неће никад нестати, нити ће слутња ишчезнути из мисли или бар из снова.
У ствари ова тишина то је смрт у другом облику, смрт која оставља човеку потпун живот а одузима му само могућност да живи.
Неразвијена и неустављена личност младог човека повијала се, кршила и мрвила под овом немом и непознатом стихијом, без могућности одбране, без наде на спас. Бранећи се ипак, по нагону, младић се последњим снагама и последњим покретом свести хватао за једноставне, основне чињенице стварног живота. Морао је да развије силан напор да се у том тренутку сети ма чега за што би се могао прихватити и придржати. Настојао је да сам себи каже нешто о себи, о својима, о оном што га је довело у ову земљу; ма шта што би му дало доказа да није овде жив закопан и одељен за увек од света. али ништа није могло да се јави ни да се задржи у његовим мислима. У његову свест, као и у његову собу, продирала је тишина која све брише и сарањује.
Губећи се и тонући под невидљивом плимом самртне тишине и мрака, он је понављао гласно (он је мислио да говори гласно, а у ствари то је био дављенички шапат):
- Ја сам Амеде Шомет де Фосе. Данас је 27 новембар 1808 године.
Хтео је да каже још нешто о себи, о својим плановима из стварног живота, али није успевао, и у физичком страху да му и последњи траг свести не буде збрисан, враћао се увек на исте речи и понављао само голу чињеницу свога постојања.
- Ја сам Амеде Шомет де Фосе. Данас је 27 новембар 1808...
Тада, у том тренутку потпуне изгубљености, јављала се сваке ноћи као спаситељица – машта.
Кад младићева права личност ишчили потпуно, кад свеће ниско сагоре и тишина постане неподношљива, наступао је сваке ноћи тај болни и заносни тренутак. Тада једна од оних слика које је преко дана ткала младићева машта, оживи, откине се, и крене у стварност. Тада нестане у ноћи и оловне тишине босанске. Младић плане од узбуђења али се охлади од запрепашћења. И онда живи једно време животом шумним, тешким, неразумљивим, какав јесте прави живот.
Борј тих слика је ограничен, али боја и снага доживљавања мењају се непрестано. Понајчешће се јављају две слике.
Прва, младић држи судбоносан и силовит говор пред многобројном скупштином, услед Париза. Тренутак је пресудан. Он осећа како му мозак у пуном напону ради и како мисао, реч и дело постају једно у самом тренутку рађања. Узалуд га неки скупштинари прекидају упадицама, јер он на сваку одговара тренутно и неодољиво. На врхунцу заноса, зажарених образа и распламтела погледа, са уздигнутим песницама, види да је успео да ућутка све противнике, саломи отпор и потчини скупштину. Тада над главама које је успео да савије и у целој дворани завлада тишина која значи његову победу. Али то је у исто време и тренутак отрежњења. Та тишина га пробуди. И он види да стоји раскорачен и уздрхтао на сред своје травничке собе, лицем у лице са великом босанском тишином уместо са неком захукталом и бурном скупштином у Паризу.
Тада наступа потпуна и безусловна предаја тишини.
Друга, која се понавља још чешће од прве, била је слика жене. То је била жена без имена и лица, нага и бела, блештаво бела. Управо том белином своје пути она је, у непредвидљивом тренутку, проламала, као вриском, мрак и тишину и падала у пространу али жалосну собу у којој ништа није личило на њу. Све се тада испуњавало звуком и топлином. Исти жар и исти занос као од сањаног говора пред скупштином. И исто нагло и болно буђење, испружених руку, са њеним незнаним именом на уснама, са пригушеним грцањем. И исто онако, уместо блеска – ноћ, и уместо радосног гласа – мртва и смртноносна тишина.
Па ипак, заморен и растројен том игром маште, младић је редовно успевао да се отме мисли о уништењу и потреби нестанка, да заспи и да спавањем премости, надовеже живот до јутра које је само по себи лек и олакшање.
Наравно да живети од маште значи пити своју сопствену крв и тако се одржавати у животу. Али тако се одржавао млади господин де Фосе у првим месецима свога боравка у Травнику. Са тим сазнањем седео је и оне ноћи, под свећама које су бивале све живље и немирније, са изгледом над град који је грезнуо у тишину.
Политика бр. 6-9, 1936, стр.6
Comments