Пажљиво скидам наталожену прашину са потиснутих сећања, која су годинама чамила у закључаним шкрињама подсвести. Старим кључем отварам полузарђалу браву. Све у мени трепери. Осећам да добро ми знан садржај отвара привидно зарасле ране, подиже буру емоција, оставља крхотине да их голим рукама расклоним. Шкрипа поклопца, после толико дугих година, јечећи саопштава поуке и јасно ми даје до знања да је дошло време за „Summa summarum“...
Остаће жал...
Што сам прерано закорачила у свет одраслих, иако га нисам разумела, нити ми се допадао, одричући се трчања по мирисној ливади, плесања на киши, безазленог смеха и игре са лептирима. Што ми је воља постала челична, а добрано се ни умити нисам знала, напрезала се мимо граница својих могућности само да бих доказала да сам вредна живљења...
Остаће жал...
Што никако спречити нисам могла када су ми младост мецима изрешетали, крвљу обојили, терајући ме да погнуте главе корачам у колони оних што огњиште родно напуштају. Најлепше године у црно су ми завили, срце разрезали и оставили тако да и дан данас куца...
Остаће жал...
Што сам на плећа своја терет туђи преузимала, који ме до земље савијао, вукао ме више него ја њега, само да ми штогод не замере, да се не увреде. Од бола, умора, јецала крадом, да нико не види, нико не чује. Срамота ме било признати тежине што ме сламала, вођена жељом да другима помогнем, а самој себи нисам могла...
Остаће жал...
Што сам дозволила да кошуље, које су ми давали док сам се борила да преживим, носе мене, а не ја њих, осећајући се понизно и јадно пред дародавцима, који су на моје очи ликовали. Крпила сам их тугом, док ме крагна немоћи стезала све јаче, недовољно да ме сасвим угуши, попуштајући за покоји удах, колико да животарим. И таквој обували ципеле, изношене, превелике или премале, да би се церекали док се саплићем, падам и раздераних колена поново подижем...
Остаће жал...
Што сам упорно игнорисала инстикт у себи, онај добро знани грч у стомаку, при сусрету са појединцима, за које сам гајила наду да су људи. Дочекивала их, помагала, истински се радовала, не желећи да видим злокобне погледе, скривене намере и нож који су крили. Силина хињског ударца у леђа, спуштао ме на земљу, праћен неверицом, сузама, које су све више браздале ми лице...
Остаће жал...
Што нисам на време научила оградити се бедемима тишине, па и од оних најрођенијих, који су сву извезену пружену љубав цепали, све ниске бисера поштовања бацали, од мојих преклињујућих погледа главу окретали. Остајали глуви, неми, док сам их очајнички дозивала сама остављена на брисаном простору, шибана ветровима, жедна утехе, гладна загрљаја. Нисам прихватала да се камен сузом разбити не може, нити да поједина срца врата немају...
Остаће жал...
Што сам касно научила да праштам... Хвала Господу што ме на време опомену да није моје да судим, већ да опростим, како бих мир у души пронашла. У молитви се окрепила и чувала оно што имам, моје најмилије...
И спонтано, поново дође песма славуја, мирис смиља, осмех детета, показујући ми да сам вредна живљења, иако негде дубоко, дубоко у подсвести, за оним непромењеним, а проживљеним у прошлости остаће жал...
Comments