Bojim se Virdžinija Vulf. Oči mi se sklapaju, od pospanosti, i neko tako pitko, govori na engleskom da, ja sve razumem.
- Čega se, bojiš? - pita me čuvena američka spisateljica.
- Bojim se, nesanice.
- Da, preko dana mi, dosta vremena prođe, u razmišljanju i razgovoru sa mojim mislima….
- Zaustavi ih.. Kao barku na pučini okeana, zamisli tišinu, bove koje, se ljuljuškaju, nadomak kopna, baci sidro, i otisni se u san!
- Zamisli svetionik u magli. I, reci:
- Ne misli! Ne moraš da spavaš!
- Kako to.
- Probaj ove noći, videćeš.
- Važi, Virdžinija!
- Čega se još bojiš?
- Bojim se, vradžbina. Da, one su uticale na moju, insomniju, iz rane mladosti.
- E, pa vidiš, nisu! Neko je bio jako neprijateljski raspoložen prema tebi!
- To je uticalo, veruj mi.
-E, baš si mi "otključala problem" . Ali, ja se ne mogu setiti, ko je to.
- Setićeš se, sad spavaj!
Prošlo je dan, ili dva, i setio sam se naravno. To je bio drug iz komšiluka…
Delio nam je šamare, šakom i kapom.
A onda bi nas vukao za uši. Virdžinija, ne ostavljaj me! Bojim se. Uzela mi je šaku, kao majka.
- Ne boj se!
-.Biću iskren, ja sam tukao brata od strica, a onda.. A onda je on njega tobože branio.
Istukao me je pred kućom na stepenicama.
- Pio sam još pivo i pušio cigarete.
- I, onda? - zagovara me Virdžinija Vulf.
- I onda me je spopao strah. Brat je nosio jaknu od izvrnute, đavole kože. Želeo sam istu takvu, ali nisam imao para. Nosio sam neki polovan, zeleni tesan, sako. Pravio krugove u kraju. A onda se krug smanjivao.
Nisam smeo, ni do "Madere", da prošetam.
- To ti je poremetilo san! - zaključuje Virdžinija Vulf. I ostavilo ožiljke na duši.
Neizbrisiva sećanja! Jedna neprospavana noć i misliš.
- Eto je , gospođica insomnia.
- Ma, daj! - smeška se gospođa Vulf
- Ok kad tako mislite, gospođo Vulf.
- Ne, persiraj mi.
- Može i samo Virdžinija!
- Ok.
Comments