Predstavite se našim čitaocima
Rođen sam u Parizu 15. januara 1988. godine. Nakon pariške gimnazije, gdje mi je opcija bila literatura i umjetnost, potom studija filma na Univerzitetu Paris 1, na Sorboni, i napokon studija za montažera gdje je bila uključena i režija, na školi za film EICAR u Parizu, definitivno sam zavolio sliku i sve tehničke mogućnosti koje nudi video i vizuelna umjetnost. Nisam ni sada prestao da učim, posvetivši se posebno tehnici 3D. Volim kombinovati različite kinematografske tehnike i istraživati različite žanrove.
Kada ste se zainteresovali za filmsku umetnost i ko su bili Vaši filmski idoli?
Zainterovao sam se kad sam bio još mali dječak, gledao sam Star wars i to mi je dalo želju da i ja kad odrastem pravim filmove. Kad sam bio vrlo mali, mama je pravila predstave u Parizu i dokumentarne filmove, ja sam glumio kao dijete u jednoj njenoj predstavi, kasnije i u nekim drugim; ona mi je pokazala – uvela me u montažu, jer je znala osnove tog zanata, i to me je takođe inspirisalo da kasnije poželim studirati film. Prije studija filma, želio sam čak biti glumac, uzimao sam časove i glumio u jednom pariškom pozorištu u našem kvartu, ali mi se ubrzo mnogo više dopala režija. Shvatio sam da mi to daje veće mogućnosti za stvaralaštvom, da budem samostalniji, kreativniji. Da to više odgovara mom temperamentu. Među prvim režeserima koji su mi se dopali, nalaze se Mirnau, Hitchcock, Kubrick, tu je i francuski novi val François Truffaut. Tu su još mnogi drugi. Takođe su mi se sviđali i neki nijemi filmovi, i oni su uticali da poželim da se posvetim filmu, režiji. Volim takođe i duhovne i duhovite, kako knjige tako i filmove. Volim da čitam o nauci i da gledam prave naučne filmove. Počeo sam da snimam sa amaterskom kamerom i radim sa prijateljima, kao i mnogi drugi. Moja znatiželja je najviše fokusirana ipak na fikciji. Autor sam više kratkometražnih igranih filmova koji su obišli mnoge međunarodne filmske festivale. Bio sam i gost Talent Kampusa koji organizuje Sarajevo Film Festival gdje sam slušao predavanja i pohađao radionice poznatih svjetskih filmskih radnika, glumaca i režisera, kao što je npr. Wim Wenders.
Koju kinematografiju najviše cenite i zašto?
Svaku koja je maštovita, u kojoj mogu naći i poeziju i emocije. Žanr mi nije važan, važna mi je priča. Ima nekad jako lijepih i dobrih umjetnika, sa izvanrednim scenama, planovima, ali nekad su takve scene razvučene, predugačke. Važan mi je dakle i ritam u filmu. A to je naravno važno u svakom djelu bilo koje vrste. Nemam, da zaklujčim, svoj omiljeni žanr, sve što je dobro, to mi se dopada. A dopadaju mi se art filmovi, autorski filmovi. Ponekad i u velikim produkcijama, najčešće američkim, nađem takođe mnogo zanimljivih stvari. Ponavljam da mi je najbliži i danas Kubrick sa svojim djelima, prvenstveno volim njegov film Barry Lyndon, potom Shining, a ovaj reditelj mi se dopada jer je u stanju da pravi vrlo različite filmove, koji su svi odlični na svoj način. Recite nam nešto o svojim dosadašnjim filmskim projektima Prvi najprofesionalniji kratkometražni film koji sam napravio bio je “Le temps d’un baiser” – “Vrijeme poljupca” ; tu sam bio i režiser i scenarista. Film sam napravio na kraju svojih studija. Prije toga sam ostvario još neke kratkometražne filmove, kao što je primjerice “Moj otac”.
Posljednji koji sam napravio bio je po jednoj noveli Čarlsa Dikensa (Charles Dickens), The Signal man, na francuskom sam dao naslov Signal (Signal). I to je kratkometražni, u njemu sam koristio i 3D. Scenario i adaptacija su takođe moji. I ovaj je obišao dosta festivala. Bilo je nedavno ponuda, ali ih je COVID spriječio, svi festivali su ukinuti do daljnjeg. Bilo ih je još nekih, kao npr. jedan po Čehovljevoj noveli. Film nosi naziv Lux. Koja je glavna poruka koju želite da pošaljete kroz svoje filmove i koje su to teme koje Vas najviše privlače? Privlači me snoviđenje, san, tajnoviti, misteriozni filmovi i teme, psihologija, emocija, priča; ne znam da li moji filmovi imaju neku poruku, i koja je, sâm nisam u stanju to da kažem precizno, ono što pokušavam jeste da nađem interesantnu priču, da budem iskren u ostvarenju svoje zamisli, a ako se desi da se tu nađe i neka poruka, utoliko bolje. Tražim dobru priču, a čim je priča dobra, odmah se tu nađe ne samo jedna, nego možda i više poruka. Istovremeno sam protiv zla, ubijanja, nasilja, ratova, interesuju me skrivene strane čovjekove, njegova psiha, šta ga naprimjer može navesti na neke nevjerovatne poteze, kao što je zločin...
Šta planirate u budućnosti, da li ćete se isključivo baviti filmom ili Vas zanimaju i druge umetnosti?
Volio bih se baviti prvenstveno filmom, ali me zanima i slikanje (u školi sam imao tu opciju), i danas crtam, volim praviti makete i skulpture, sviđa mi scenografija, a da bih živio, bavim se najviše montažom i glumci, i drugi kojima trebaju reklame. Danas pravim i video-spotove za muziku, a bavim se i animacijom i mnogim drugim aspektima videoumjetnosti. Ponekad sam i snimatelj i montažer, ponekad režiser (nekad sve to zajedno) reklamnih spotova za razne velike svjetske firme ili umjetnike,
pojedince. Na kojim umetničkim projektima trenutno radite? Moj trenutni projekat je dugometražni film za koji sam scenario radio sa mojom mamom, Jasnom Šamić. U ovom času sam u potrazi za koproducentom u Regiji, za taj dugometražni film koji se zove „Bijele ptice“ a koji bih ja režirao. Koproducent u Regiji je neophodan budući da se veći dio filma odigrava u Sarajevu, djelimično za vrijeme posljednjeg rata devesetih godina prošlog vijeka, a najviše u posljeratnom Sarajevu. Glavni junak je dječak koji je rođeni Parižanin, ali čiji su roditelji porijeklom iz Sarajeva. On nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma dolazi u posjetu svojoj baki i postaje svjedok razvoja njene bolesti, Alzheimera, kao posljedice tragedije koju je doživjela u opkoljenom gradu. To je u stvari pogled stranca na dešavanja i na posljedice rata, a ideja je da su tragedijom i posljedicama pogođeni i oni koji taj rat nisu doživjeli, i da se tragedija i posljedice doživljene tragedije protežu i generacijama kasnije. Scenario je većim dijelom inspirisan romanom Jasne Šamić, „Carstvo sjenki“ koji je objavljen u Beogradu kod izdavača Factum.
Crteži Davida Šamića
Iz filma Davida Šamića Mon père
* David Samic est né à Paris en 1988, d’une mère, écrivaine originaire de Sarajevo, et d’un père informaticien d’origine austro-‐russo-‐yougoslave qui a passé la majorité de sa vie à Sarajevo. Après le lycée parisien, avec l’option littérature et l’art plastique, David fait des études à l’Université de la Sorbonne en section cinéma (avec l’obtention d’une licence en 2012), et fait une formation de monteur truquiste à l’EICAR en 2014.
Participé au Sarajevo Film Festival, en tant que jeune espoir au sein du« Talent campus», ayant la double nationalité franco-‐ bosnienne. Il y a écouté des conférences et a fait partie des ateliers de nombreux cinéastes, venus du monde entier, tel Wim Wenders, pour ne citer que celui-‐ci. S’intéresse aussi à l’animation et d’autres aspects de l’art vidéo