„Moj pad produžava moj život”
Na njegovm grobu piše: „Ubi me prejaka reč!” Ništa više, sem imena i godina, a toliko mnogo je napisao. Moglo je biti napisano više, da postojao je još. Tragično, u vrtlogu duše, u velikom bolu, nestao je.
Da li pišemo poeziju iz straha ili divljenja? Pitao se! „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?” Vrištao je pesnik pripit u kafani i daleko su ga čuli. Označili ga kao nepodobnog i više se nije čuo ali pesme su ostale a on neće više nikada imati dvadeset i sedam.
Nikad više posle toga ni jednu godinu ili rođendan jer nestaće zagonetno kako se i rodio kao zrnce sveta kojeg je opevao davno u bolu ubijeni pesnik sam predskazaće svoju sudbinu drugu svom, a spomenik će mu se podići tamo gde je i on hteo.
Reč i dalje stoji. Čeka da napadne opet neku osetljivu dušu, nečiji pad gde će opet vaskrsnuti kao život njegov, u pesmama njegovim, oživeti ga opet u suncokretima koji će pognuti glave njemu u čast.