Evo me Branko!..
Pružam ti ruke pružam ti dah moljenja mog.
Iznad moje glave stoji omča...
Hoću li povući stoličicu, nogom i vinuti se u nebo u ruke nečastivog.
Ili će mi ruka dušmanska maknuti tu stoličicu da okončam sa sobom i vasionom.
Nebo čuje li me u ovo veče okićeno zvezdama...
Tiho je i čuje se samo lavež pasa u daljini...
Tiho je i bez vetra, pravi prolećni dan za poželeti da umrem i nestanem.. Da me više nema osim u sećanju, pesnika.
Hoće li stvoriti mit i oko mog imena i oko mojih pesama..
A što bi?
Drugo je „vatra i ništa”, i „ubi me prejaka reč”!?
Drugo si ti, dragi moj Branko!
*Dušan Dojčinović je pesnik iz Leskovca. Objavljivao je radove (pesme, priče, aforizme i radove za decu) u domaćim i međunarodnim časopisima i antologijama.