Intervju: Irena Jovanović

Irena Jovanović

Kako ste počeli svoju poetsku karijeru?

Prvu svoji pesmu sam napisala na drugoj godini svog fakulteta, inače sam diplomirala dizajn keramike i porcelana na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, sad je to u rangu Mastera. Tada mi je to sa poezijom krenulo iznutra, jednostavno me je nešto teralo da se izrazim pesmom, neke moje unutrašnje razine su bile imperativ da se to mora zapisati. Imala sam i podlogu u porodičnom poreklu, moja majka je završila u svoje vreme Jugoslovensku književnost, moj otac je Magistar dizajna keramike, to se sve odražavalo na mene, kao da mi je bio utaban put. Poeziju na engleskom jeziku pišem od kada koristim internet i Fejsbuk, da bi me ceo svet razumeo. Inače, uglavnom ne prevodim svoje pesme s jednog jezika na drugi, jedne pišem na engleskom, druge na srpskom, to su dva različito konstruisana jezika, morate da razmišljate na njima kad na njima pišete. Na engleskom jeziku mi je po konkursu izdavača Inner Child Press iz SAD-a štampana prva zbirka poezije „Let It Be“ 2013. godine, i na tome sam stala s objavljivanjem knjiga, uglavnom sam postavljala na Fejsbuku svoje pesme - nekako nespremna, ili previše zahtevna prema sebi da bih štampala knjigu poezije na maternjem jeziku. Želim da to zaista bude nešto od mene najvišeg nivoa mogućeg za mene, možda sam prema sebi prezahtevna, ali nisam imala dovoljno vremena da se tome baš potpuno posvetim i da kažem: da, to je to, ovo želim da štampam.

Koja Vas tema ili motiv najviše inspiriše u Vašem pisanju?

Moje teme su duhovne prirode, pišem o unutrašnjim dubinama, energijama, kristalima, prirodi, svesti, Bogu, o harmoniji, o onome što treba osobu da ispunjava iznutra, o traganju i nalaženju svrhe i lepote življenja i postojanja. Postoje tu i varijacije i mala odstupanja, ali uglavnom želim da čitaocu pružim ono najviše iz sebe, ako mogu da mu pomognem na neki način da pronađe suštastvenost u svemu... to je jedan od pogleda na svet i stvarnost.

Kako opisujete svoj poetski stil?

Ne bih pokušavala da definišem, u stilu umem da variram. Važno mi je: da to spontano izlazi iz mene, ja nisam profesionalni pesnik ili pisac; da je to unutrašnja potreba, ali i sloboda, i ako je nema, ja ne pišem. To je kao potok, protok, kad krene, reči se nižu kako se slike u umu odvijaju, i ja ne znam kakav će biti kraj, ali dosta pesama ima kružnu formu, u kojoj se ponovo pojavi početni motiv, sada iz novog ugla viđen. Ponegde se u mom slobodnom stihu pojavi rima ili ritam, neka metrika, ali sve je to neobavezno, spontano. Malo se i doradi i obogati tu i tamo ponešto, ali pazim da ne uništim početnu svežinu i smisao.

Koje književne figure ili pesnici su najviše uticali na Vaše stvaralaštvo?

Oduvek sam volela da čitam Lorku, Vaska Popu i Branka Miljkovića… To je neizostavna baza saznanja o poeziji. Ali kad pišem, ne razmišljam o stilu, reči mi dolaze. Kasnije, forma može da se usavrši, ako ima potrebe.

Kako Vaša srpska kultura utiče na Vaše stvaralaštvo?

Moja porodica je porodica intelektualaca, završili su fakultete u Beogradu i došli u Zaječar, inače su iz Knjaževca. U vreme komunizma i socijalizma, nije bilo pravoslavlja naročito, a oni se nisu mnogo trudili da se uklope u sredinu. Ja takođe nisam u tom okruženju bila pod naročitim uticajima spoljne sredine, od srednje škole sam bila u Srednjoj likovnoj školi u Nišu, pa na akademiji u Beogradu. Moj um je prilično apstraktan. Baveći se meditacijama i jogom, ušla sam na druga vrata u duhovnost. Sada mi nije više ništa od toga potrebno, jednostavno pišem ono što doživljavam, bez ikakvih odrednica pripadnosti bilo kojoj struji duhovne prakse.

Meni je srpska kultura pružila izvanredan jezik kao sredstvo izražavanja. Kada bih zašla dublje, sigurno bih našla reči koje nisam, i koje bih uvrstila u svoj rečnik za pisanje poezije. Ali tu postoji i drugi deo svakodnevnog, egzistencijalnog života, koji zahteva energiju, pažnju i vreme, koje bih mogla da usmerim na ta istraživanja.

Koje su najveće prepreke s kojima se suočavate u procesu pisanja?

Neorganizovanost. Pišem stihijski, i postavljam stihijski, ne mareći za izdavanje knjige, to mi je vruć krompir, kao da je to ne znam šta, nekako ne želim da sa pola pažnje i snage eto tek tako odštampam pesme jer svi to rade, i imaju po nekoliko zbirki, i to ide uhodanim stazama. Želim da u jednom trenutku neke dugo željene potpune slobode saberem sve što sam pisala, doradim, usavršim, ukomponujem i doteram, tako da mogu stati iza toga i u zvaničnoj formi zbirki pesama, kojima bih zaista želela da se reprezentujem i stanem iza njih. Nije to isto kao kad date par pesama za časopis, to je lako.

Knjiga poezije na engleskom jeziku je nastala na osnovu konkursa na koji sam poslala samo jednu pesmu, i dobila štampanje knjige. To me je poteralo da stvarno ozbiljno pročešljam sve što sam pisala na engleskom do tada od pesama, i da napravim izbor, i raspored redosleda tih pesama, tako da zbirka ima zaokruženu celinu. I, moje iskreno i ključno priznanje, značilo mi je to što ne moram da ulažem finansijski u štampu. Niti da se borim sa drugima da osvojim to štampanje knjige. Sve je išlo spontano, slučajno sam naišla na konkurs, eto tek onako poslala jednu pesmu, i neočekivano, prošlo je. Sve je bilo lako, lepršavo i nenaporno. I ja sam Bogu na tome veoma zahvalna.

U samom pisanju, ja napišem šta napišem, i postavim, pa nevezano pišem sledeće što mi naiđe. Može se desiti da se ponavljam u izboru reči i tema koje me inspirišu, ako se zahvati na primer sve što sam do sada postavila na svoju stranicu. Ali ja ne radim to, meni sve ide dalje, ja zaboravim šta sam sve napisala i pišem sledeće, ljubim trenutak. Ali u jednom momentu, kad rešim da se time ozbiljno pozabavim, bar ću imati preobilje materijala, i neće mi manjkati pesama koje bih mogla da proberem i uklopim, sa možda sitnim intervencijama, a možda i bez njih.

Kako se osećate povodom recepcije vaše poezije u Srbiji i van nje?

Srbija skoro da i ne zna za mene, a i ja volim malo anonimnost, ume da bude intimna i pruži smiraj čoveku, pogodan za fluidno spontano uranjanje u istraživanja realnosti i sopstva. Danas svi jure da se što pre svugde promovišu. Ja sam imala potrebu za anonimnošću. Ko baš želi, naći će da pročita. Važno da sam ja to negde ponudila, mogućnost postoji. Očigledno je da danas retko ko ide sam na nečiju stranicu da čita njegovu poeziju, obično mora svugde da se postavlja, po svim grupama i društvenim mrežama, čovek pola dana da potroši postavljajući linkove i postove, umesto da piše… i produbljuje… Ja se za sada osećam odlično. Sad kada imam podršku svoje pesničke grupe, što svima uvek znači, mislim da ću raditi na tome da se ipak više promovišem.

Kako vidite ulogu poezije u današnjem društvu?

Uloga poezije danas je višestruka. Može da bude ventil za stresni život, beg od stvarnosti i spas, kreativno razrađivanje uma pojedinca kad je kreativnost procesa svrha samoj sebi, a može i da pokuša da uzdigne svet na viši nivo svesnosti i izvede ga u jednu novu percepciju realnosti i doživaljaja, spoznavanja i pronalaženja neprolazne lepote. To je kao kad ubacite menjač u novu brzinu, ili pređete kao elektron u drugu orbitu. Angažovana poezija se bori za mir u svetu, ali za mir u svetu potreban je mir uma… Mislim da poezija, bez obzira na to ko koliko čita poeziju u svetu, obavlja globalno jednu značajnu slojevitu ulogu u kolektivnoj svesti i svesnosti društva. Svako oseća koja mu je uloga i zadatak, i tako i piše, kao da smo jedan veliki organizam, koji se iznutra sam nesvesno organizuje i funkcioniše baš kako treba.

Kako birate naslove za svoje pesme i zbirke?

Sam proces pisanja izlazi iz nekih sfera bića koje nisu očigledne, i mistično je to ponekad kako se rađa pesma ili niz pesama, kao u dahu, kao da osoba kanališe reči, a da nije svesna, kao da se reči same slažu i sklapaju ponekad… u doba antike su pominjali Muze… Tako i naslovi, budu organska celina sa pesmom, uglavnom, ili se naknadno pojave u meni, kad sagledam celinu… Ne naprežem se da pišem, samo ako sadržaj izlazi iz mene sam od sebe. Kasnije mogu da doradim i usavršim, ali i to dođe na prirodan način, nošeno inspiracijom. Naslovi su organska celina sa pesmom ili sa zbirkom, oni se uvek pojave sami, po unutrašnjoj logici celine.

Koje je Vaše mišljenje o digitalizaciji književnosti i uticaju društvenih mreža na širenje poezije?

Meni su društvene mreže, internet i digitalizacija poezije pružili mogućnost da komuniciram poezijom sa svetom. Bila sam pre toga jako zatvorena, po pitanju štampanja neke svoje zbirke pesama. Na početku sam pisala ljubavnu poeziju, koju sam smatrala svojom ličnom intimom i nisam htela da je publikujem, i nisam, iako su me neki urednici vukli za rukav. Kasnije sam prešla na pisanje duhovnije poezije, i to je bilo ono što sam želela i htela da podelim sa svetom, pa sam postavljala na internet, uglavnom na svojoj stranici, i nekim elektronskim časopisima. Sada sam u stanju malo povišenije energije, imam podršku grupe svojih članica Ženskog poetskog kluba „Vlat“, koje mi daju osećaj stabilnosti i sigurnosti, pa mogu da krenem dalje i šire, da delim ono što imam i pišem dalje, i ulazim u nove poetske izazove. Smatram da su gorepomenute tekovine savremenog društva apsolutno bitne za dalji razvoj čovečanstva u celini, za iskustvo postojanja u ovom trenutku i rast svesti u kniiževnom domenu, a i globalno. Čovečanstvo se na neki način ujedinjuje, i to je jedinstvo različitosti, kao veliko, ogromno bogatstvo koje nam se nudi i pruža.

Intervju: Ana Stjelja

Foto: Privatna arhiva