Ana Atanasković
Foto: Dreamcatcher
Kao neko ko je načinio veliki uspeh sa prethodnim romanom „Moja ljubav Nikola Tesla”, (a koji je, da se podsetimo preveden i na svetske jezike), koliko ste imali nedoumicu ili pak unutrašnji strah da će Vaš naredni roman biti bar jednako uspešan kao i roman „Moja ljubav Nikola Tesla”. Da li ste uopšte razmišljali o tome ili ste se jednostavno prepustili svojoj književnoj inspiraciji i spisateljskoj intuiciji?
Iskreno, mislim da roman o Jeleni Gatiluzio ne zaostaje ni malo od romana o Ketrin Džonson, i da je u nekim aspektima i bolji od njega. Nije mi prošli roman bio u mislima, fokusirana sam odavno na nove stvari. Ne prestajem da se borim za njega, naravno, ali odavno je tema Tesle iza mene, u vlasništvu čitalaca, nije više moja, i tako je potrebno da bude. „Zmajeva žena” je nešto sasvim drugo, i u načinu pripovedanja, i u „pozornici” na kojoj se odigrava.
Jedno od glavnih pitanja koje će verovatno mnogi postaviti na promociji Vašeg novog romana „Zmajeva žena”, jeste zašto baš Jelena Gatiluzio? Šta Vas je konkretno odvelo njenom liku i istraživanju njenog života?
Spontano, mada ništa nije tako kada se piše, teme traže svoje pisce. Meni najbliskija osoba je često pričala o despotu Stefanu Lazareviću i ja sam poželela da mu pokažem Manasiju. Na povratku kući sam razmišljala kako je bilo jednoj ženi da živi sa njim i shvatila da se o njoj ništa ne zna. Odmah sam krenula da istražujem. Ona mi je došla u misli na autoputu, baš kada smo se kretali automobilom paralelno sa Crkvinama, mestom gde je despot umro i gde je njegov kenotaf.
Koliko je zapravo bilo teško pisati ovakav roman, koji osim istorijskih osnova obiluje i maštom, dakle u nedostatku podataka ili bar istorijski potvrđenih činjenica, koliko Vam je to olakšalo ili pak otežalo pisanje ovog romana?
I jedno i drugo, bilo je i lako i teško. Prvi put sam imala slobodu da izmaštam, jer često pišem istorijske romane i trudim se da budu verni istoriji. Ali, sada sam bila slobodna i to mi je otvorilo i književne slobode, i lične. Težina u ovoj priči ide na nadu da čitaocima moja sloboda neće smetati.
Kako biste ukratko opisali svoju glavnu junakinju, ko je zapravo bila Jelena Gatiluzio, kako ste je Vi doživeli i kako je, kao žena, osećate?
To je devojka italjianske krvi, još dodatno piratske, odrasla na sunčanom grčkom ostrvu Lezbos, na dvoru svog oca, gospodara ostrva, sa rodbinskim vezama sa vizantijskim carem. Slobodoumna i jaka, i u neku ruku čarobnica. Topla od sunčevine, razigrana zbog stihova koje je pisala Sapfo, požrtvovana u svojoj ljubavi prema suprugu, vladaru tadašnje Srbije.
Čini se da ste ovim romanom hteli da skrenete pažnju i na feministički aspekat, i progovorite o jednoj ozbiljnoj i dalje, nažalost tabu temi - a to je žena nerotkinja? Da li mislite da se nešto promenilo od vremena kada je Jelena živela, ili pak mislite da su žene ovoga usuda osuđene na večnu anatemu, bez obzira na vreme u kojem su živele ili žive?
Nažalost, nije se promenilo mnogo. Možete slične scene, ne baš tako grube, ali u osnovi slične kao u romanu, videti i u današnjim ginekološkim ordinacijama, i u porodičnim razgovorima i u tretmanu žena koje ne mogu da imaju decu na poslu. Nepravde i dalje postoje, kao i komentari i saveti izgovoreni u lice koje te žene nisu tražile a koji mogu biti veoma bolni.
Roman „Zmajeva žena” obiluje elementima fantastike i sadrži izvesne motive slovenske mitologije, te srednjovekovne mistike. Da li se prvi put kao autor susrećete sa ovim elementima u svojim delima i da li ste imali neki uzor kada je upotreba elemenata fantastike i mitologije u pitanju?
Opisivala sam neobične detalje u romanu o Jeleni Anžujskoj, ali nisam se doticala srpske mitologije i fantastike. Nisam imala uzor, nalazila sam informacije koje su mi potrebne u sručnoj literaturi.
Da se vratimo na Vaš prethodni roman koji je postigao veliki uspeh. Da li vidite neku sličnost između svojih junakinja Ketrin Džonson i Jelene Gatiluzio, kao i njihovih muških pandana Despota Stefana i Nikolu Teslu? Šta ih eventualno povezuje?
Možda ima nekih tananih sličnosti u tome što obe vole distancirane muškarce, mada se despot u centralnom delu romana prepustio ženi, te je i u toj sličnosti i razlika. Svakako, obe su žene pune života, strasti i sa grandioznim namerama. Kada smo već kod grandioznosti, sve spomenute žene i muškarci se mogu podičiti tim pridevom, je su to zaista i bili – velikani.
Foto: Dreamcatcher
Kakvo biste osećanje najviše želeli da probudite kod čitalaca, posebno čitateljki i da li smatrate da bi upravo ovaj roman mogao da posluži kao početak ozbiljne diskusije o položaju žena, posebno onih koje nisu mogle da se ostvare kao majke?
Volela bih da osete šta znači imati, nemati, da budu zahvalni/zahvalne za ono što imaju, da se bore do kraja svih svojih snaga za ono što žele, da se pomire sa stvarima koje ne mogu da promene. Volela bih da osete snagu zmajske ljubavi između despota Stefane i despotice Jelene, vrelinu sunca Lezbosa i duhovnost Pavlovca i Manasije. Volela bih da im ova knjiga ostane u sećanju po emocijama koje su, čitajući je, razvili.
Da li biste voleli da vidite ekranizaciju ovog romana, imajući u vidu da se ova tematika nije u velikoj meri obrađivala u istoriji naše kinematografije?
Veoma!
I na kraju, kako biste opisali književnu avanturu kroz koju ste prošli dok ste pisali roman „Zmajeva žena”? U kojoj meri je Vas lično ovaj roman promenio i učinio da na svet u nekim segmentima gledate drugim očima?
Doneo mi je mir i spokoj. Nadam se da će moja avantura koja se završila na taj način služiti čitaocima.
Intervju vodila: Ana Stjelja
Comments